Изолација или развод - Исповест Титове удовице (10)

Међу члановима Извршног бироа Председништва ЦК СКЈ, који су 7. марта 1974. године расправљали о “случају Јованке Броз”, а на основу извештаја партијске комисије, Титова супруга није имала никог на својој страни. Иако међу собом већ увелико подељени и посвађани, као један стали су уз Тита, спасавајући га од жене за коју су имали само речи мржње и осуде.

Ево како је текла та њихова вишечасовна битка за “голи живот” председника Републике (цитати су узети из стенограма који је обрадио и публиковао Андрија Чолак):

Рато Дугоњић: Једноставно не знам шта да кажем више. То је, другови, немогуће решити. Немогуће редовним и нормалним путем. Ја не знам шта је тој жени. Не знам. Добро, ако жели све политичке функције да држи у рукама, али питање Тита као личности, човека... Зашто му не да лекара. Ја право да вам кажем, ако бих још једном овакав разговор с њом имао, ја бих полудео. С друге стране, шта да радимо с председником, о коме морамо да водимо рачуна, а морамо да водимо рачуна и о том како ће да прими све ово и како да му помогнемо да нађе решење за излаз из те ситуације. А ту се ради о стварима које нам нико живи не би опростио, не само у нашој земљи, него и у свету, ако би се десила нека катастрофа с Титом, због тога што није организована брига око њега... Молим вас, у резиденцији нема кувара. Знате шта то значи? Сваки од нас има редовну исхрану...

Стане Доланц: Ја сам у Карађорђеву питао другарицу Јованку, да ли је тачно да је рекла да ће она и Тито “пре да цркну” него да кувара пусте у кућу. И она је, молим вас, већ други дан водила истрагу ко ми је то рекао.

Дугоњић: Друг Тито је, како се сазнало, лежао три дана у биљарници, а нико није имао приступа до њега, и свашта се могло догодити...

Митја Рибичич: Ове службе око Председника треба хитно ангажовати да не слушају Јованку Броз. Знам да је то нереално, јер онај ко не слуша Јованку, тај ће бити шпијун и биће стављен на списак. Она не замера Мишковићу толико што је Титу казао ово, или оно, него што је Мишковић био код сина друга Тита, а она је то забранила... Дубоко сам уверен, ма како ми то као лаику било тешко рећи, Јованка је тежак болесник и због тога мислим да је једино решење у лечењу другарице Јованке.

Доланц: Другови, дубоко сам убеђен да би у случају да се другу Титу нешто деси, ми били криви...

Едвард Кардељ: То ће бити оружје оних који раде то што раде...

Владимир Бакарић: Да, да. Они који га убијају...

Доланц: Увек смо настојали да другарици Јованки помажемо, али, што каже Рато разговор је немогућ. Јер ти можеш разговарати о не знам чему, а она ће се вратити на Мишковића. То је једна патолошка мржња.

Дугоњић: То нема краја.

Доланц: Кад смо Рато и ја разговарали с другом Титом око његовог личног обезбеђења, другарица Јованка нам је рекла: “Криви сте ви за такво здравствено стање Тита”. Друг Тито је прекинуо и рекао: “Шути, Јованка. Ти си крива, ти са твојим ставом, с твојим притиском на мене”.

Дугоњић: Друг Тито је рекао: “Ти ми трујеш живот”.

Доланц: Да, да. А другарица Јованка је одговорила: “То није тачно, ја тебе добро знам”. А друг Тито је одвратио: “Не знаш ти мене ништа, ја добро знам да си ти крива”. Ми смо од другарице Јованке тражили да врати документа а које тврди да их поседује. Она је рекла да документе не да. Кад је друг Тито рекао да документа мора дати, одговорила је: “Ја их не дам”.

Дугоњић: Ја сам јој рекао: “Другарице Јованка, Ви немате никаквих привилегија у овој партији. Ви то морате дати ако имате”. А она је одговорила: “Ја не дам”.

Доланц: На моју примедбу, ако она нема у нас поверења, онда ми идемо, она је почела да виче: “Ја ћу бити жртвована, мене ћете жртвоати. Стрељајте ме”... О члановима ове комисије говорила је да су продане душе. Тврдила је да поседује за сваког документацију са којом може да уцењује, да је сада наступио тренутак за бити или не бити... На разговору с Титом, коме је присуствовала и другарица Јованка, друг Тито је рекао: “Ја 40 година градим ову партију и нећу дозволити да се на такав начин руши као што ти, Јованка радиш. Куда то води?”

Дугоњић: Друг Тито је рекао: “Ти сада хоћеш да ми рушиш оно што ја 40 година градим, зашто сам живот дао.”

Доланц: Кад сам другу Титу донео предлог дневног реда за конгрес СКЈ, рекао ми је: “Ово око бирања председника СКЈ оставите... Питање је хоћу ли ја то прихватити”. На моју примедбу да је с њим о томе разговарано, он ми је рекао: “Ма чуј, ја бих могао да радим још дуго и осећам се способним да радим, али због ње ја не могу. Остаје ми једино да се разведем, или да оставим све ове функције, јер ја нећу сам себе да срамотим”. Једном ми је друг Тито рекао: “Ја од ње не могу да живим, а могао бих, боље се осећам, шећер ми је пао, пулс је нормалан, све је добро, али од ње, не могу да живим”.

Бакарић: Интересира ме да ли би Тито од нас тражио подршку да се разведе, или у то још није сигуран. Јер он је ту реч и сам неколико пута употребио.

Доланц: Мени је то друг Тито рекао три-четири пута.

Бакарић: И мени.

Расправу је закључио Доланц. Рекао је:

- Прихватамо извештај комисије и њене закључке. Сви чланови Извршног бироа, као и другови Кардељ, Бакарић, Рибичич, Биједић и Љубичић, треба да оду код друга Тита и упознају га са овим разговором и нашим закључцима и да му предложимо одлуке које он треба да донесе.

Доланц је погодио суштину.

Тито треба да донесе одлуке које му они предложе. Дакле, да Јованку изолује од себе, да себе изолује од Јованке, а ако може, да се што пре разведе. Наравно, без скандала. За то ће се већ они побринути.

О томе какву су стварну намеру имали Титови саборци и сарадници, Јованка Броз је опширно говорила у писму делегатима ванредне партијске конференције, одржаној јуна 1988. Указујући на Доланца и Љубичића као на главне кривце, она каже:

- Они су, сваки на свој начин, служећи се својим људима и својим средствима, представљајући се као Титови најближи сарадници, што су по функцији морали бити - показујући се пред јавношћу увек с њим, у исто време лишавали Тита могућности сваког одлучивања. Окруживали су га својим људима, почевши од особља које је радило у кући, преко личних секретара, лекара, обезбеђења до највиших функционера. Под видом заштите Титовог здравља, под маском заштите Титовог мира, филтрирали су све информације које су му достављене, да би, коначно, спречили сваки други доток информација сем својих.

- Видевши то - каже Јованка - а бојећи се за сам Титов живот, покушала сам да то спречим и обавестим тада најугледније људе шта се у нашој кући дешава. Упознала сам Бакарића с оним што је Љубичићева екипа лекара радила с Титом. Није се чак ни изненадио, али је инсистирао да се та екипа замени, што је и учињено. Упозорила сам Видоја Жарковића, тада председника Председништва СФРЈ, на интриге које се организовано воде око нас, али је он рекао да је то моја и Титова ствар и није хтео, или, можда, није ни смео да слуша.

Своју исповест делегатима ванредне партијске конференције Јованка Броз завршава речима:

- Последица тих мојих настојања да заштитим Тита била је да су га потпуно одвојили од мене, одвели из куће у Београду и следеће три године, до смрти, водили унаоколо и све више и више изоловали. Јавности је то моје нагло и упадљиво одсуство било представљено као наш брачни сукоб, а то је као званично објашњење дао Микулић на једној конференцији за штампу. А онда су почеле да колају приче да се борим за власт, да сам луда, да негативно утичем на Титов душевни мир и његово здравље... Ово су само неки од узрока који су касније довели до насилне провале у Ужичку 15, да заплене Титове архиве и моје личне преписке, до моје потпуне изолације. Полицијском преметачином и запленом свих писаних материјала, ноћним провалама у Титов радни кабинет, покушали су избрисати све трагове који могу упутити на праве кривце.

ОПЕРАЦИЈА

Питали смо, за време разговора у Ечкој, Јованку Броз:

Да ли сте посетили Тита у Клиничком центру у Љубљани после његове операције?

- Не. Нисам била у Љубљани. Хтела сам, али ми нису дозволили.

о Имали сте примедби на начин како је Тито лечен.

- Да. Љубичић је и ту уплео своје прсте.

о Како?

- Он се усудио да и у тако деликатној ствари, као што је хируршки захват, даје своје мишљење. Па, замислите какав је то човек, кад је дао налог, да не кажем наређење, да се Титу одсече нога. А Тито је већ био стар и јако болестан.

(СУТРА: Дама (ни)је жртвована)