Нисам припремала пуч са Ђоком Јованићем - Исповест Титове удовице (12)

Дуго се зуцкало да Јованка Броз нешто шурује с генералима. У закључцима партијске комисије, која је почетком 1974. испитивала њен случај, то питање се овако поставља:

“Утврђени су покушаји спољњег утицаја на резиденцију од стране одређеног круга људи из ЈНА, пензионисаних војних лица, припадника Службе безбедности и других кругова. Та акција је била групашког карактера и водила се у разним правцима. Акције ове групе биле су усмерене према резинденцији, с циљем да се путем интрига изазове узнемиреност председника и Јованке Броз, и покуша изазвати сумња у руководство ЈНА”.

Преведено са тврдог бирократског језика, овај закључак би могао да се протумачи овако: Јованка Броз је са групом активних и пензионисаних војних старешина припремила атак на војни врх.

Била је то само увертира у оно што ће се догодити почетком јесени 1976.

Ево како о томе догађају сведочи генерал-пуковник Ђоко Јованић, један од наводних Јованкиних саучесника у покушају обарања државног руководства:

“Према усвојеном Закону, требало је 1977. године да будем пензионисан. Независно од закона, сматрао сам то својом моралном обавезом, јер је млађи официрски кадар у пуној снази, требало да напредује.

Заједно са мном требало је да буду пензионисани и неки моји најближи сарадници, укључујући и нашег претпостављеног у то време, савезног секретара за народну одбрану Николу Љубичића, коме је 1978. истицао и други мандат...

По Љубичићевом наређењу, требало је да са својим сарадницима урадим кадровски персонални план. Пошто сам имао у виду чињеницу да и Љубичић треба да буде пензионисан, упитао сам га ко је планиран за савезног секретара. Љубичић ми је рекао да је врховни командант предвидео Станета Поточара, пошто је он две године био млађи од мене, а три од Љубичића.”

У септембру-октобру 1976. године Ђоко Јованић је требало да преда дужност, али је, по наређењу Николе Љубичића, остао до краја године да би завршио неке послове. Јованић каже, да је генералу Ивану Кукочу, с којим је правио план перспективног кадровског развоја ЈНА, рекао оно што му је казао Љубичић. Кукоч је, сасвим добронамерно, о томе обавестио Јуру Билића. Рекао му је да ће Стане Поточар бити нови савезни секретар за народну одбрану. Билић је то саопштио Доланцу, који је, по свему судећи, имао другачије кадровско решење.

- Када се Љубичић вратио из Канаде, Доланц га је сачекао на аеродрому, чини ми се на Брнику, и саопштио му да сам га ја “сменио”. Није тешко замислити како се Љубичић у том тренутку осећао, што је сасвим разумљиво - каже Јованић. - Ми смо баш тада имали маневарску вежбу у Сјеници, па када је Љубичић стигао, позвао ме је у свој шатор. Поздрависмо се, а он упита:

“Је ли, бре, какве си то смене извршио, чак и мене смењујеш?”

Рекао сам му, изненађен овим питањем, да није реч ни о каквој смени, него да смо радили на перспективном кадровском плану, управо онаквом какав је он тражио. Сазнавши то, Љубичић је одмахнуо руком и рекао:

“Е па, онда нема проблема.

Доланц изгледа није био обавештен, криво је схватио ствар. Разумели смо се”.

Убрзо потом Љубичић је у свом кабинету у Београду, заказао састанак војног врха. Седници је присуствовао и Ђоко Јованић. Догодило се нешто неочекивано, налик на режирану сцену - сећа се генерал Јованић.

Зазвонио је телефон, а из Љубичићевог разговора било је јасно да је телефонирао Доланц. Кад је спустио слушалицу, Љубичић је рекао:

“Звао ме је Доланц и рекао да је Тито наредио да Јованка треба да буде одмах изолована, а Ђоко Јованић одмах да преда дужност”.

Истог дана Доланц је, по партијској линији, обавестио републичка и партијска руководства, али само она у Хрватској, Србији и Војводини, да смо Јованка и ја припремали државни удар, пуч за преузимање власти у земљи.

Прошло је отад пуних 17 година. Имајући у виду неславни крај ЈНА, као и крвави распад земље чији је она била чувар, није мало оних који данас жале што тај пуч, ако је спреман, није изведен.

Питамо Јованку Броз:

- Да ли сте заиста покушали да уз помоћ генерала оборите државни врх?

- Ма, какви - каже Јованка смејући се. - Све је то била ујдурма Доланца и Љубичића. Они су мени подметнули то кукавичје јаје, покушавајући да докажу на шта сам све спремна у борби за власт. Тај вајни државни удар они су монтирали у жељи да ме до краја компромитују.

- Откуд у тој игри генерал Ђоко Јованић?

- Ја сам за причу о смењивању генерала Јованића чула од једне познанице. У Централном комитету кружиле су цедуљице у којима се препричавало изненадно пензионисање генерала Јованића. Кад сам то сазнала, рекла сам Титу:

“Мислим да то није добар политички потез. Ђоко Јованић је био појам за Лику. Његов одлазак преко ноћи раниће цео тај крај”.

- Говорило се о некој вашој наклоности према генералу Јованићу. Познавали сте га од раније, био вам је ратни командант. И зато сте му, наводно, поверили главну улогу у припреми војног удара.

- То је лаж. Ја сам генерала Јованића уживо видела само неколико пута... Али, без обзира на те инсинуације, ја и данас сматрам да његово уклањање није био добар потез.

- Права мистерија исплетена је око Ваших мемоара. Да ли је тачно, оно што тврде “упућени”, да сте их за време Титове сахране предали Индири Ганди. Наводно је Индира Ганди тражила да се обавезно сретне с вама. Рекли су јој - не може. Онда је искусна политичарка казала - у том случају ја одмах напуштам Београд. Уплашен од могућег инцидента, Доланц је одобрио ваш сусрет. “Може - рекао је - али само пет минута”.

Када сте се срели са Индиром, иде даље ова прича, ви сте јој наводно кришом предали рукопис својих мемоара.

- Ма, то нема везе. Истина је сасвим другачија. Индира Ганди је послала писмо у којем је свој долазак на Титову сахрану условила мојим обавезним присуствовањем погребу. Тако је и било. Дозволили су ми да будем на сахрани плашећи се скандала. Е, од тог Индириног писма после се направила права фама. Као, ја сам приликом поздрава “из њедара” извукла своје мемоаре, а она их однела у свет. Свашта. Рекла сам вам да је Тито био окружен интригантима и ласкавцима, и да су они били спремни свашта да напакују.

- Недавно је лансирана друга верзија око судбине ваших мемоара. “Добро упућени” тврде да је тај рукопис отишао преко границе за два милиона долара. Откуд толика брига за Ваше мемоаре, боље рећи - откуд такав страх?

- Па, ја сам дуго била уз Тита. Много шта сам видела и упамтила. Неки страхују због тога што би их моја запажања погодила. Створили су о себи најлепшу слику. Урамили је у скупоцени рам, мислили да су били велики људи и велики политичари, велике патриоте. А нису. Били су и остали ситни и јадни.

- Да ли сте све то већ ставили на папир?

- Све је то за сада у мојој глави - каже помало загонентно Јованка. - Можда ћу то једном ставити на папир. Нек остане.

- Генерал Никола Љубичић каже да му је Тито, на Брду код Крања, 4. септембра 1978, поверио где би желео да буде сахрањен. Између три места - Кумровца, Сутјеске и Куће цвећа у Београду одабрао је ово последње. Да ли Ви нешто о томе знате?

- Не знам шта је Тито говорио Љубичићу на Брду.

- Љубичић каже да му је Тито рекао: “Ти знаш онај мој цвећарник у дворишту зграде у Ужичкој 15. Желео бих да ме кад умрем, сахраните тамо”. На ове Титове речи Љубичић је додао: “Знате, друже Тито, ја могу о својој смрти да говорим, мени то не пада нимало тешко. Али, када сте Ви у питању, и када са нама о томе говорите, знајте да је то за мене веома тешко...”

- Љубичић је преиспољна улизица. Неискрен човек. Па, пазите шта он каже. Он може, ако треба, одмах ту, пред Титом да умре. За њега, Љубичића, његова смрт није ништа, али Титову смрт - никад не би могао да преболи... Међутим, нико не може да умре за другог, само наш живот умире за нас. Љубичић је, ето, и то покушао да оповргне. Ако тог човека не стигне казна за оно што је мени и Титу учинио, стићи ће га нечија друга несрећа и нечије друге сузе.

Разговор с Јованком Броз, у кући њене сестричине Јованке Чолак-Килами, у Ечкој, трајао је дуго...

Кад смо, на растанку, упитали Титову удовицу када би смо могли да јој интервју донесемо на ауторизацију, рекла је мало зачуђено:

“Али зашто? Због чега бих ја сумњала у вашу савест?”

Затим је у шали додала: “Скраћујте колико хоћете - само ништа не додајте”.

Уверени да глас Јованке Броз, после њене 13-годишње изолације, коначно треба чути, њену испосвест, за читаоце препричали смо онако како смо је ми чули и упамтили.

Али, ево сад једне мале, досад никад објављене пикантерије:

Још две траке разговора с Јованком Броз остале су “за неко боље време (биће у књизи!)”.

Наиме, једног дана ми је Жика Вујовић, Јованкин дуго година чувар пренео Јокину “молбу” да је љута што су “Новости” почеле да објављују “реаговања” на исповест Јованке Броз.

- Много се Јока нервирала што некакви баштовани, кафе кувари и кувари, мајордоми и баштовани дају своје виђење приче из Белог двора.

ПРЕТЊА СУДОМ

Реагујући на оптужбе Јованке Броз, генерал Никола Љубичић се у јуну 1978. обратио писмом Председништву СФРЈ. За Јованкине тврдње - да су он и Доланц главни кривци за оно што се догодило између Тита и ње - Љубичић је рекао да су то “чисте лажи и клевете”.

Тражећи од Председништва да по том питању “заузме став”, генерал Љубичић каже:

“Уколико Јованка не докаже оно што стално понавља у својим клеветама, онда ја захтевам да она одговара за клевете. Предлагао сам да се њена писма, упућена конгресима и конференцијама, примају и третирају као и свих грађана и чланова ЦК. Међутим, мада Јованка Броз годинама није повезана ни у једној основној организацији СК, не присуствује састанцима нити плаћа чланарину, из чега следи да није ни члан СКЈ, њу и поред тога примају и с њом воде разговоре чланови Председништва ЦК СКЈ и секретари Председништва ЦК СКЈ”.

Генерал Љубичић пита:

“Зашто се њој даје такав третман, изузетан третман, чиме је она то заслужила... Уколико се и сада, после најновије клевете, која се на мене односи, од стране Председништва ништа не предузме, то ће Јованку охрабрити да у клеветама иде даље, а мени ништа не преостаје друго него да је тужим редовном суду”.

Одлучан да иде до краја, генерал Љубичић каже: “Уколико се оцени да ће вођење и истрага сметати форуму, ја ћу се повући с функције члана Председништва СФРЈ”.

Колико се зна, Љубичић никад није потегао тужбу против Јованке Броз за клевету.

(КРАЈ)