Početna strana > Debate > Kuda ide Srbija > Pravedni svetski poredak ili globalni autoritarizam
Kuda ide Srbija

Pravedni svetski poredak ili globalni autoritarizam

PDF Štampa El. pošta
Živadin Jovanović   
nedelja, 26. oktobar 2014.

Latinska mudrost kaže da je istorija učiteljica života. Dakle, zaborav, potcenjivanje ili odricanje od istorije je stav prema životu, prema sadašnjosti i budućnosti. Revizija istorije mogla bi se pokazati kao paravan za reviziju granica. A upravo težnja za iscrtavanjem novih granica bio je ključni cilj agresora u Prvom svetskom ratu.

Veliki rat počeo je nakon ultimatuma Austro-ugarske za koji je svakome bilo jasno da ga Srbija nije mogla prihvatiti. Na kraju istog, 20. stoleća, Srbija (SRJ) je dobila sličan ultimatum NATO-a u Rambujeu za koji se takođe znalo da ne može biti prihvaćen. Glasio je – bezuslovna okupacija cele zemlje, ili rat. Agresija NATO protiv Srbije (SRJ) 1999. predstavlja tačku preokreta u svetskim odnosima od relativnog mira i kakvog takvog poštovanja sistema UN i međunarodnog prava, ka globalnom i intervencionizmu i gaženju osnovnih principa međunarodnih odnosa. Mnogi umni ljudi, uključujući u govornike na ovoj Konferenciji, smatraju da je time otpočeo treći svetski rat.

Vreme od 2008. godine do danas karakteriše ozbiljna svetska ekonomska kriza. Vojni izdaci u svetu približavaju se iznosu od dva triliona dolara i rastu ubrzanim tempom. Korak po korak, svet je ušao u novu spiralnu trku u naoružanju. Hoćemo li pokrenuti inicijative i mehanizme da se ona zaustavi, ili ćemo ponovo, baš kao u oči Prvog svetskog rata, dopustiti da nas uvuče u ponor i katastrofu?

Kratki period globalnog partnerstva, zamenjuje produbljivanje globalnog nepoverenja. Imali volje za kompromise i vraćanje interesu celog čovečanstva za mirom i napretkom za sve narode i ljude?

U uzanom krugu privilegovanih koncentriše se enormno bogatstvo. Na drugoj strani, šire se beda, siromaštvo, bolesti, ekstremizmi i terorizam. Kako u uslovima rastuće bede, siromaštva, masovne nezaposlenosti mladih – širiti ljudske i civilizacijske vrednosti i prava, shvatamo li opasnost od ključanja socijalnog nezadovoljstva? Da li smo spremni da priznamo da su dosadašnje metode suzbijanja međunarodnog terorizma isključivo vojnom silom hranile njegovo jačanje i širenje?

Beda velikog dela čovečanstva nije posledica rastućeg broja stanovnika na planeti, već rastuće nepravde u raspodeli, u poretku koji brani privilegije bogatih i sprečava razvoj siromašnih. Egoizam, nepriznavanje ravnopravnosti i gaženje interesa drugih naroda doveli su do Prvog i Drugog svetskog rata. Hoćemo li govoriti i boriti se za pravedni međunarodni poredak, ili smatramo da u eri agresije liberalnog kapitalizma - nije vreme za to? Da li vidimo da nametanje unutrašnjeg uređenja silom sa strane, po „univerzalnom“ modelu, izranja kao osnova globalnog intervencionizma, autoritarizma i neofašizma?

Globalni autoritarizam, ili multipolarnost i pravedni svetski poredak odnosa, pitanje je danas?

Šta je ostalo od funkcije UN i OEBS  za preventivno delovanje, za rešavanje sporova mirnim putem? Smemo li da se pomirimo da su se politika sile i dvostrukih standarda otrgli od kontrole kao dim pušten iz boce? Sve je očevidnije da smo ušli u doba hibridne demokratije, surogata civilizacijskih vrednosti i ljudskih prava. Demokratske državne institucije postale su servis najmoćnijih korporacija vojno-industrijskog i finansijskog kapitala. Institucionalne forme opstaju, na nacionalnom i međunarodnom planu stvaraju se nove, ali stvarna moć sve više se seli u uže, često neformalne, grupe, nekakve savete ili komisije pod neposrednim uticajem vojno-industrijskog i finansijskog kapitala. Postupci u parlamentima, uključujući i o pitanjima rata i mira, postaju retkost, ili se o njima odlučuje po hitnoj proceduri. Demokratske javne debate o životnim pitanjima postale su prava retkost.

Fizički izraz militarizacije ogleda se u enormnom rastu broja stranih baza, posebno na tlu Evrope. Danas u Evropi ima više stranih vojnih baza nego što ih je bilo na vrhuncu hladnog rata. Zašto? Od baze Bondstil izgrađene na Kosovu i Metohiji 1999. godine, niču kao pečurke posle kiše – 4 u Bugarskoj, 4 u Rumuniji i tako redom. Starima se dodaju nove - tzv. Antiraketni štitovi, pet novih baza za rotiranje trupa za brze intervencije. Sve bliže ruskim granicama. Pratimo novo izdanje stare doktrine „Drang nach Osten” koju smo gotovo zaboravili. Mediji, čak i u zemljama najstarije demokratske tradicije, imaju sve manje slobode.

Mogu li se unipolarnost i privilegije sačuvati izazivanjem ratova, bratoubilačkih sukoba, prevratima, obojenim revolucijama...?

Uoči Prvog svetskog rata bilo je vidljivo da se pojedine zemlje ubrzano naoružavaju, da paralelno jačaju njihovi apetiti za tuđim teritorijama i bogatstvima. Značenje tih trendova je potcenjivano. Iluzije su, nažalost, skupo plaćene milionima ljudskih života. U „Septembarskom programu“ nemačkog kancelara Bertmana Holvega od pre sto godina (od 9. septembra 1914.), bile su jasno izražene nemačke teritorijalne pretenzije prema susedima, carinska unija kao prošireno tržište i „nemačka kolonijalna Afrika“ – zapisao je istaknuti nemački istoričar Franc Fišer.  „Septembarski plan“ Holvega imao je jasan osvajački, ekspanzionistički karakter. Plan Holvega može podstaći različite reminiscencije. Evo jedne:

Nekoliko meseci po završetku oružane agresije NATO protiv Srbije (SRJ), aprila 2000. u Bratislavi je održan samit šefova država i vlada, ministara inostranih poslova i odbrane zemalja tadašnjih kandidata za članstvo u NATO-u i visokih državnih predstavnika SAD. Američki predstavnici su tada izložili svoj plan preuređenja odnosa u Evropi. Evo, šta je o tom „Aprilskom planu“ SAD zapisao nemački političar, bivši državni sekretar ministarstva odbrane, potpredsednik Parlamentarne Skupštine OEBS Vili Vimer, koji je prisustvovao tom samitu:

„Evropski pravni poredak je smetnja za sprovođenje NATO planova. U tu svrhu znatno je pogodniji američki pravni poredak i za primenu i u Evropi. Potrebno je da se prilikom širenja NATO (na Istok, prim. aut.) ponovo uspostavi takva prostorna situacija između Baltičkog mora i Anadolije (Turska, prim. aut.), kakva je postojala na vrhuncu širenja Rimskog carstva. Zbog toga Poljska mora biti okružena sa severa i juga demokratskim državama kao susedima. Rumunija i Bugarska da osiguraju kopnenu vezu sa Turskom, a Srbija da trajno bude isključena iz evropskog razvoja. Severno od Poljske treba ostvariti potpunu kontrolu nad prilazom iz Sankt Peterburga u Baltičko More“. (Aktuelna pitanja spoljne politike, Beogradski forum za svet ravnopravnih, Beograd 2006.).

Marketing rata, gotovo neosetno, razvio se u novu disciplinu. Izgleda da smo se i sa tom „naukom“ brzo saživeli potcenjujući opasnosti. Danas čak ni laicima nije teško da uoče kako se pripremaju, propagiraju i opravdavaju agresije i izazivanje građanskih ratova. Najpre se odabere žrtva; sledi medijska satanizacija njenog legitimnog rukovodstva; obećanjima demokratije i brzog „boljeg života“ postiže se dezorijentacija javnosti; finansira se, a po potrebi, i naoružava, „prodemokratska“ opozicija; intenziviraju se podrivačke aktivnosti tzv. NVO; režiraju se masakri, trovanja bojnim otrovima, „humanitarne katastrofe“ - događaji tipa „Markale“ (Sarajevo), „Masakr u Račku“ (Kosovo i Metohija), „Majdan“ (Kijev); slede potpaljivanje građanskog rata, ili oružana agresija, obaranje legitimnog državnog vođstva, ustoličenje „prodemokratske opozicije“, i konačno - preuzimanje prirodnih i ekonomskih bogatstava od strane korporacija, čak i pojedinaca iz državnog aparata zemalja-agresora, putem tzv. tranzicije, alias – pljačkaške privatizacije. 

Jedan od uznemiravajućih savremenih fenomena je vrlo ekstenzivno tumačenje pojma nacionalnih interesa. Najpre su SAD, dale sebi pravo da proglašavaju svoje nacionalne interese praktično, u svakom kutku planete i da ih štite oružanom silom. Potom su ih sledili partneri iѕ Evrope. Pažnju izazivaju učestale izjave nemačkog predsednika Joakima Gauka da Nemačka mora biti spremna da svoje nacionalne interese u inostranstvu brani i oružanom silom.  Suverenitet država nad njenim prirodnim bogatstvima je derogiran. Bžežinski i Olbrajt javno tvrde da prirodna bogatstva Sibira ne mogu pripadati samo Rusiji, već tzv. međunarodnoj zajednici! Zahtevi za preraspodelu prirodnih bogatstava na planeti su jasni. Podsetimo se kakve su posledice po čovečanstvo izazvale ambicije Nemačke uoči Prvog svetskog rat da izvrši preraspodelu kolonija.

Agresori  su se 1914. oslanjali samo na silu – Austrougarska da zaustavi opadanje moći i slabljenje kontrole nad tuđim teritorijama, Nemačka da realizuje svoju naraslu ekonomsku i vojnu moć osvajanjem teritorija suseda, kontrolom pravca Berlin – Bagdad, a zatim i cele Evrope, i Afrike. Oslonac samo na silu, nepoštovanje prava i interesa drugih nacija i arogancija, kako je pokazalo iskustvo Prvog svetskog rata, nisu  prednost, već velika slabost. 

Velika opasnost po svet današnjice proizilazi iz činjenice da postoje centri moći koji veruju da su predodređeni da upravljaju svetom, da im je tu misiju poverilo proviđenje. Za njih su svi drugi na planeti hendikepirani, dužni da trpe i slušaju «posvećene». Takvi centri i danas reaguju logikom i uslovima s kraja 80-ih i početka 90-ih verujući da se multipolarizacija svetskih odnosa i tok istorije mogu silom zaustaviti, a unipolarni poredak povratiti. Sve to nije  razlog samo za veliku zabrinutost, već pre svega, poziv za suočavanje sa novom realnošću, za dejstvo snaga razuma, pravednih kompromisa i mira.

Predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih

1.Reč na Međunarodnoj konferenciji „Prvi svetski rat - poruke čovečanstvu“, Beograd, 17. 9. 2014.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner