Damnatio memoriae, ili kako je ruski jezik postao uspomena

Poštovani gospodine Dačiću,

Za Vaš nedavni govor, na dan pomena žrtvama fašizma u Dragincu, može se zasigurno reći da je gutljaj svežeg vazduha i svetli zrak u dobrano zagađenoj političkoj atmosferi Srbije. Mnogima ste probudili nadu da će nakon skandalozno nepatriotskog perioda u političkom životu Srbije, ipak doći do pomaka nabolje. Međutim on (govor) je nedovoljan, potrebno je i ukazati i kazati ko je odgovoran za nacionalnu amneziju? Ne treba ni daleko ići, niti mnogo tražiti. Škola, to jest prosveta. Tu treba tražiti odgovor. Sadašnje stanje nije dobro, a nema naznaka da će biti bolje. Naprotiv! Svaka sledeća školska godina donosi novine tipa ''rupe u saksiji'' i zatupljivanje naše dece se punom parom nastavlja, baš u samoj školi. Ono što je bitno se zanemaruje, a nebitno se diže na pijedestal nauke. Pre svega su krivi oni koji sastavljaju školske programe, određuju broj časova za pojedine predmete i nastavne jedinice i oni koji odobravaju udžbenike. Kada je nacionalna književnost i istorija u pitanju, tu je situacija zastrašujuća.

Blic anketa, koju sam prošle školske godine načinila među učenicima trećeg i četvrtog razreda gimnazije, govori mnogo. Pitala sam ih šta za njih znači pojam Šumarice – od 180 učenika znalo je manje od deset, za Novosadsku raciju je čuo takođe mali broj učenika; na pitanje – šta podrazumeva pojam ''deca sa Kozare'' – niko nije znao odgovor! Podvlačim da se radi o izvanrednim učenicima, koji vredno rade i uče ono što im se ispredaje i traži od njih da zapamte. Jedna od učenica četvrtog razreda se setila da je kao mala išla na ekskurziju u Šumarice. Školske ekskurzije su priča za sebe; koje su podrazumevale dopunu gradiva iz nastave, koje su razvijale patriotska, moralna i viteška osećanja su nestale iz srednjih škola jer ne donose deviznu zaradu. Naši neprijatelji iz Drugog svetskog rata mogu da se raduju! Uspeli su. Pobedili su nas! Damnatio memoriae! Nema javne uspomene! Nema javnog sećanja!

Katюši, Halt! Deutsche Panzerwagen, napred!

Verba volant, gospodine Dačiću! Dela ostaju! Naša javnost ima pravo da zna kakva je uloga nemačke fondacije Hans Zajdel i GTZ kompanije u Ministarstvu prosvete Srbije! Kako to da se nakon potpisivanja ugovora između Ministarstva prosvete i ovih kompanija, nemački jezik našao u ogromnom broju škola Srbije?

Opšte je poznato da je vrlo brzo nakon političkih promena vezanih za 5. oktobar 2000. nemački jezik u naše školstvo ušao, istina na mala vrata, ali vrlo vešto i to na štetu – ruskog jezika. Kada su ta vrata postala tesna od 2007. godine je u osnovne škole uveden drugi strani jezik i tada se masovno uvodi nemački. Već iduće godine nemačka vlada, preko fondacije Hans Zajdel i organizacije (GTZ- organizacija za tehničku saradnju) u saradnji sa ministarstvom prosvete Srbije, MUP-om i Pedagoškim društvom Srbije u okviru projekta ''Dobro došli u Nemačku'' otvoreno i bez uvijanja, organizuje putovanja srpske dece i omladine u Nemačku. Prema propozicijama konkursa primaju se samo aktivni studenti tj. politički opredeljeni za EU, a za ostale, ovog 'leba nema. Dobrodošlica podrazumeva, kako se u dokumentima i navodi, ''bogat političko-obrazovni program'', a kakav je to program, najbolje je pokazao 13.2.2012. bivši ambasador Nemačke u Srbiji Volfram Mas. On ''edukujući'' naše studente, učesnike projekta ''dobrodošli u Nemačku'' nije razvijao ljubav prema nemačkom jeziku, nego je javno usađivao mržnju prema Rusiji. Šta reći, sem da je tada postalo očigledno da je oficijelni predstavnik Nemačke u Srbiji obukao ''novo carevo odelo''.

To odelo je krojeno odavno, odmah nakon završetka Drugog svetskog rata, ufircano je oprezno, sašiveno tvrdo, da ne popuca koji šav, a nakon 2000. godine je ostalo samo da se još ponešto proštepa i učvrste dugmići. Fondacija Hans Zajdel je nakon uklanjanja Slobodana Miloševića krenula u akciju. Svakako joj nije bio cilj da popravi 190 škola, koje su porušene tokom bombardovanja. Taj cilj je obelodanio tadašnji ministar prosvete Gašo Knežević, javno i pred TV kamerama: ''Profesori ruskog u Srbiji imaju 6 meseci da se prekvalifikuju u profesore engleskog jezika, ili neka idu. Nova vlast je rešila da raskine sa svim tragovima komunizma, a pošto u svakom profesoru ruskog jezika čuči mali komunista, ruski jezik mora biti ukinut''. Istina ovde se ne spominje nemački jezik, ali to je samo zato ''Da se Vlasi ne dosete''. Poznato je i to da od marta 2003. godine fondacija Hans Zajdel dobila pojačanje iz Nemačke, u vidu globalističke organizacije za tehničku saradnju GTZ d.o.o. (Deutsche Gesellschaft für Technische Zusammenarbeit (GTZ) GmbH). U okviru projekta ''Reforma stručnog obrazovanja'' GTZ organizacija je ušla u 32 škole iz Srbije, u projektu učestvuju više od 1000 nastavnika i skoro 6000 učenika. U dokumentima GTZ je jasno napisano da je ciljna grupa projekta – mladi oba pola, uzrasta od 13 do 19 godina, to jest učenici dva poslednja razreda osnovnih i dva poslednja razreda srednjih škola. Šta reći na ovu činjenicu? Rodiš dete, othraniš ga i sa punim poverenjem u državu, ti ga pošalješ u školu a tamo ga ne vaspitavaju i ne obrazuju na način jedne suverene države, nego ga ''edukuju'' globalističke organizacije, protiv kojih se bore napredni društveni slojevi celog sveta. A šta tek reći na ''geografiju'', to jest regione na koje su ove organizacije bacile oko? Beograd, Kragujevac, Zapadna Srbija, pre svega Užice i Sandžak, južna Srbija i Vojvodina, naročito Subotica, kao i članovi raznih etničkih grupacija i udruženja? Da ti se digne kosa na glavi: ''oglodati'' Srbiju sve do Beogradskog pašaluka, i onda zauzeti i Beograd i posao je završen.

Činjenica je da je osim maternjeg – srpskog jezika, engleskog koji je ispod žita istisnuo ruski jezik kao prvi strani jezik, u škole Srbije uveden uglavnom nemački, pa sedmogodišnjaci, a ponegde i trogodišnjaci, deca koja još nemaju predstavu ni o svojoj naciji, o nacionalnim sistemima vrednosti, učeći prvo jedan, a za par godina još jedan zapadni jezik, usvajaju tuđe, neslovenske modele ponašanja i sisteme vrednosti, što je potpuni obrazovni, vaspitni i politički promašaj, i svojevrsni etnocid. Recimo u Novom Sadu, zato što NVO ''Podunavske Švabe'' pomažu predškolsku ustanovu, deca uče nemački. Roditelji nisu anketirani da li su za to. Samo su obavešteni. Samo od sebe se nameće pitanje: Kako neko može sklapati ugovore u vaše ime i u ime vašeg deteta? Tako se ''spontano'' desilo da je trenutno nemački jezik drugi strani jezik po zastupljenosti u našim školama, a kroz tri godine, kada se bude proslavljala sedamdesetogodišnjica pobede nad fašizmom, u školama Srbije, nemački jezik će gotovo u potpunosti zauzeti mesto jezika najvećeg slovenskog naroda i najveće književnosti na svetu, ruskog jezika? Prošle godine je neprimereno situaciji, to jest u toku školske godine, bez ikakve prethodne javne diskusije, bez mišljenja ljudi iz struke izvršena ''reforma'' prvog razreda srednjih škola, u tom smislu i gimnazije i ekonomske škole, koje u programu imaju drugi strani jezik, nakon koje je u ogromnom broju škola ''otpao'' upravo ruski jezik. Prava slika ove ''reforme'' (što se ruskog jezika tiče) videće se za tri godine. Na stranu to što programi za nju nisu bili pripremljeni, nego su ponuđeni neki ''iz doba cara pekmeza'', a program za prvu godinu učenja ruskog jezika, kao izbornog predmeta, uopšte nije ni bio ni donet, što je direktan zakonski prekršaj.

Gospodine Dačiću, Agrobanka, razni ministri, koji se terete za pronevere i nesavestan rad, sigurno nisu najveći problem Srbije. Mnogo veći problem je škola. U školama jedne države nalazi se njen kompletan podmladak a našoj deci se često, a da to ministarstvu često i nije poznato, u školama protura i podmeće mnogo toga što ne bi smelo, a što, verovali, ili ne, u ovoj istoj državi ostaje nekažnjeno. Tako je u gimnaziji '''Žarko Zrenjanin'' u Vrbasu, na zidovima kabineta za nemački jezik bilo nekoliko panoa, na kojima se veličalo oružje fašističke Nemačke, simboli fašističke Nemačke i Habzburška monarhija. Velike fotografije oružja sa sve kukastim krstovima su skoro dve školske godine bile pred očima učenika. Na panou veličine otprilike metar sa dva metra (!) je prikazan razvoj nemačke tenkovske industrije.(?!) Ispod jednog tenka doslovno piše da je ''Panzerkampfwagen pored Tigra najpoznatiji tenk, nastao kao odgovor Rusima na pretnju tenkom T-3'', čime se podmuklo uvlači misao da je Rusija pretila Nemačkoj, pa je ova morala da se brani. Ta strašna zamena teza se ogleda i u tvrdnji da se ''prvi zahtev za proizvodnju ovog nemačkog tenka javlja 1941. godine'', bez ikakvog dodatnog objašnjenja šta je taj ''zahtev'' podrazumevao. To što je iza tog ''zahteva'' 30 miliona izginulih Slovena, od čega 26 miliona Rusa, je od čitalaca, to jest maloletnih učenika vešto sakriveno. Zatim na panou sledi veličanje oružja fašističke Nemačke: ''Najjači tenkovi u Drugom svetskom ratu bili su nemački''. Kurska bitka, u kojoj su nemački tenkovi pretrpeli totalni poraz, se za profesora Kemiveši i direktora Vujačića izgleda nije desila. Isti kabinet je takođe ''krasio'' i pano sa fotografijama i pričom malo je reći kontroverzne rok grupe „Ramštajn“, čiji je znak stilizovani kukasti krst, a samo ime je naziv čuvene Hitlerove avio baze. Poznato je da je ova grupa sklona promovisanju fašističkih ideja i čiji su pojedini albumi zabranjivani čak i u Nemačkoj.

Spominjali ste i genocid nad Srbima i srpske žrtve u toku Prvog svetskog rata gospodine Dačiću! Svaka Vam čast na tome! No znajte i tu oblast je profesor Kemiveši ''pokrio'' u očiglednoj nastavi: na čeonom zidu, u koji gledaju svi učenici, iznad table umesto Svetog Save se bukvalno šepurio veliki (120h120sm) poster Habzburške dinastije sa likovima iste i objašnjenjima na nemačkom jeziku!?

Probudimo se!

Da li to znači da naši đaci treba da bolje razumeju i osete kao svoje, nove festivale na kojima sviraju neonacistički bendovi iz Mađarske poput benda ''Nacionalni front'' na čijim se koncertima po Srbiji (Vojvodini) vijore nacističke zastave i slave se i Hitler i Velika Mađarska. Da li se panoima sa kukastim krstovima trebalo reći ''Danke Dojčland'', državi koja ima nameru da u Vojvodinu vrati svoje podunavske Švabe, kao da nikakvog rata nije ni bilo, kao da je kaznena divizija ''Princ Eugen'' pala s Marsa, a ne da je formirana od podunavskih Švaba koji su tada živeli u Kraljevini Jugoslaviji (u Srpskoj Vojvodini), kao da su se partizani zajedno sa Crvenom armijom SSSR-a borili i zajedno ginuli protiv virtuelnog neprijatelja, a ne protiv najkonkretnijih fašista iz Podunavlja?

Deca u Kragujevcu, deca na Kozari, deca iz Draginaca, deca Gradine, Čuklinića, Draksenića, Jasenovca i..... i svi oni koji su se borili protiv fašista nisu mogli da se transformišu, ili teleportuju, kao u glavnom vaspitačkom rekvizitu današnjice: - kompjuterskim igricama. I Vi ste rekli da od te dece neće biti potomstva, niti potomstva od njihovog potomstva. Neka svako pogleda u svoje dete i u svoje unuče i neka zamisli da mu samo ''fali dlaka s glave'', a kamoli šta drugo.

Probudimo se: realni ljudi, živa deca su vrištala i otimala se dok su bili streljani, klani i na najzverskije načine ubijani od realnog neprijatelja! One strašne rake u Kragujevcu i širom nesrećnih srpskih zemalja, za koje danas naša deca i ne znaju da postoje, utabavali su upravo tenkovi sa ovakvim oznakama, kozaračku decu su ti tenkovi kojima su upravljali fašisti, gazili kao mrave, ti tenkovi sa kukastim krstovima su sravnili sa zemljom samo u Belorusiji na stotine naselja zajedno sa celokupnim stanovništvom, a u Gimnaziji u Vrbasu su ti isti tenkovi deo očigledne nastave i to bez i jednog jedinog negativnog predznaka! Direktor škole, Vujačić Svetozar, ni jedan jedini put nije na ovo reagovao negativno, samo je na vest da će ga posetiti novinar koji je od đaka čuo za kukaste krstove u školi, u strašnoj panici, ne znajući da je ovaj ''didaktički materijal'' već fotografisan, učestvovao u skidanju panoa, skrivanju učinjenog krivičnog dela i zataškavanju istog. Novinaru je objasnio da to nije kriv predmetni profesor, nego su to đački radovi, što je u suštini još gore, jer je profesor naveo maloletno lice da načini krivično delo. Svesna sam da ministar Obradović ne može imati uvida u rad svake pojedinačne škole, ali bi njegovi saradnici, zaduženi za razne resore to bi morali imati. Ja sam se, ovim povodom obratila Školskom odboru, poslala zahteve za inspekcijski nadzor pokrajinskom i republičkom inspektoru, jer je direktor škole, bio dužan da u skladu sa članom 45Zakonao osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, odmah podnese prijavu nadležnom organu i da sam pokrene disciplinski postupak, a to nije uradio. Nisu reagovali ni opštinski, ni pokrajinski, ni republički prosvetni inspektor. Slala sam pisma na elektronske adrese Predsednika Srbije, Predsednika vlade Srbije, Ministra odbrane Srbije, Ministra prosvete Srbije. Odgovor: ćutanje, ili možda spavanje službenika, saradnika ministara, na udobnom birokratskom otomanu!

Gospodine Dačiću, bivali ste u Rusiji i sigurno Vam je poznato sa kakvim pijetetom i ponosom se neguju tekovine pobede u Drugom svetskom ratu. Ubeđena sam da će ovaj Vaš govor probuditi mnoge u Srbiji i navesti da se sete civilnih i vojnih žrtava palih u borbi za slobodu, jer ko zaboravi na svoje žrtve, taj je zaslužio da se one i ponove. Nadam se da će se probuditi i oni Vaši saradnici koji otvaraju elektronsku poštu i oni koji su obavezni da se pozabave ovakvim slučajevima ponižavanja žrtava fašizma u školama Srbije.