Совјетско и руско освајање космоса (II) – „Саљут“ као Армагедон на руски начин

Да те подсетим, драги читаоче, на завршетак прошлог писма. Американци су били у потпуности спремни да заузму руску орбиталну станицу ''Саљут 7'', успели су да је нађу и фотографишу, а да ли ће то поћи за руком и власницима станице, сазнаћеш ако ти ова прича већ није досадила. Па полако, уз чај звани инспирација, отиснимо се и ми пут космоса.

Совјетски брод ''Сојуз Т 13'', који је требало да пребаци космонауте до станице ''Саљут 7'', лансиран је 6. јуна 1985. године. Са брода је скинуто све што за овај подухват није било неопходно како би било више места за воду и гориво. С обзиром на то да се знало да ће спајање са станицом (ако до њега уопште и дође), бити фактички на ''пипање'', на илуминатор је постављен ласерски даљиномер и апаратурa која је омогућавала космонаутима да виде и ноћу, а нешто ниже дубл команда бродом. Међутим, и поред свега тога, нико није могао поуздано да тврди како ће без икаквих оријентира доћи до спајања брода и орбиталне станице.

''Саљут 7'' на земљи

Совјетска средства информисања су пренела официјелно саопштење да програм лета космонаута чине и радови на орбиталној станици ''Саљут 7'', али су само упућени знали шта садржи израз ''радови''. Станица је била технички мртва. А пре свих тих ''радова'' је најпре требало наћи станицу у толиком космосу, и то технологијом званом ''одокативно'', затим се по истом принципу спојити са њом, ући у њу и видети у чему је проблем и може ли се тај проблем решити. За све то време, то јест већ скоро 4 месеца, станица је, што би се рекло, живела свој лични живот и космосом пловила слободно.

Џанибеков и Свиних јунаци нашег доба

Виктор Савиних се сећа: ''Стално смо гледали кроз окно брода са оне стране где смо очекивали да ће се појавити станица. И коначно – она се појавила, као мала звездица. Ми смо знали да је то она.'' Визуелно је изгледало да је станица ''села на Месец'' и то је космонаутима био веома добар оријентир. Брод је почео да пристиже станицу, која је, као се и очекивало, била са десне стране.

Џанибеков је за ''нанишањење'' кроз визир и добијање тачних параметара за спајање на располагању имао само неколико секунди и то без права на грешку. Даље је опет био режим предузимања потеза који су захтевали како знање и стручност за тачно спајање са станицом, тако и потезе ''од ока'', који су се базирали на знању и интелигенцији космонаута и свакако његовој спретности. Било каква нетачност значила је катастрофу и за ''Саљут 7'' и за ''Сојуз Т13'' и самим тим и за посаду.

Визир који је коришћен приликом тражења станице ''Саљут 7''

Бродови се иначе спајају тако што се у систем брода уносе подаци станице и машина брода помоћу импулса аутоматски иде ка тој станици. Овде тога уопште није могло бити јер станица није одавала знаке живота, то јест импулсе. Космонаути су тек на растојању од хиљаду метара видели да станица није била окренута страном која је планирана за спајање. С обзиром на то да се до тада није планирало маневрисање, то јест пилотирање бродом у космосу, па ни за лет ''Сојуза Т 13'', са Земље су им ипак предложили да покушају и са те напланиране стране.

Џанибеков и Савиних ипак одлучују да обиђу станицу и да јој приђу са друге стране. Затражили су одобрење са Земље. Маневар на какав су се одлучили руски космонаути је био до тада невиђен у космосу и ниједна посада до тада није ни покушала тако нешто. Маневрисање бродова у космосу, попут авиона у атмосфери, до тада је било само тема фантастичних филмова. У реалности бродови плове по правој линији, која је прорачуната пре полетања. Могуће су биле само мање и безначајне корекције на трајекторији. Да поновим, неуспех маневра не би значио само неуспех мисије, него и погибију космонаута. Дуго је трајала пауза док није стигао позитиван одговор са земље.

Најважније je било не изгубити станицу из вида јер је то помагало да се процени колико брзо треба брод да лети и на коју страну. Наравно, након тога је требало да следи спајање са станицом помоћу ручне команде, а то је веома сложен поступак и велики проблем. Опет без права на грешку.

Космичка станица ''Саљут – 7'' и ''Сојуз – Т 13'' заједно

Био је то велики тренутак у историји пилотажне космонаутике уопште и овај подвиг руских космонаута ће ући у све светске уџбенике космонаутике. Треба напоменути да ово није било прво, па ни последње спајање са станицом помоћу ручног управљања, али је први пут не само у свету него и у нама знаном космосу урађено успешно спајање са објектом који је неконтролисано летео, то јест са технички мртвим објектом.

Успешно спајање са станицом је, наравно, забележено и Хјустону у космичком центру НАСА. С обзиром на то да се још није знало шта ће се даље десити, Американци су ипак спремали своју птицу грабљивицу ''Дискавери'' за следећи лет у космос. У посади је поново француски космонаут који је све о космосу научио у СССР, човек који је руску космичку станицу знао до детаља - Патрик Бадри. Они су веровали да Руси неће успети да поправе станицу, да ће доћи до катастрофе и да ће ту катастрофу евентуално преживети само један космонаут – онај који остане да ''стражари'' у броду. По америчком плану би онда на сцену ступила космичка ''хуманитарна'' мисија ''Дискавери'', која би захватила станицу и спасла преживелог руског космонаута. Били су убеђени да ће руска станица у овом тренутку доживети исту судбину какву је доживела и њихова прва и једна једина орбитална станица ''Скајлаб''.

Остаци америчке орбиталне станице ''Скајлаб''

Одступићу мало од од теме руске станице и осветлићу мало причу о ''Скајлабу''. Једина (до сада) америчка орбитална станица ''Скајлаб'' (небеска лабораторија) лансирана је у мају 1973. године и до 1974. године је примила три експедиције. Неконтролисано је сишла са орбите и 11. јула 1979. године је пала у области Аустралије. Американци су били веома непрецизни када је у питању прорачун и прогноза времена и места пада ове летилице. Њихова грешка од 4 одсто је значила да ''Скајлаб'' није пао у Арапским Емиратима, како су они прогнозирали, него у Аустралији. Америчка штампа тада није писала о ''смрти која прети са неба и пада на главе недужних људи'', као што је под диригентском палицом Стејт департмента писала када се није знало шта ће бити са станицом ''Саљут 7''. (Такав сценарио ми је нешто познат...)

Него да ми видимо шта раде прави и озбиљни људи. Они су како сам већ рекла успели да свој брод споје са станицом ''Саљут 7''.

Џанибеков и Савиних пред старт брода ''Сојуз Т 13''

У једном интервјуу Џанибеков веома скромно говори о овом подухвату, као да је то била најједноставнија ствар на свету: ''Па шта ту има сложено? Ја умем то да радим." Он овде није помињао многе компликоване потезе и праве подухвате, које је требало учинити, да би резултат био овакав. За овај ''посао'' су чак и поједин апарати и алати били потпуна новост и у космосу први пут примењивани, као на пример ласерски даљиномер, који тек што се био појавио у војне сврхе.

Помоћу овог визира се могла сазнати удаљеност објекта који се посматра. Он је био од огромне важности за спајање брода са станицом. Знало се како овај прибор ради на земљи, али космос увек има нова изненађења. Срећом, у овом случају их није било и визир је Џанибекову био десна рука. Овај свестрани човек је на неки начин увек стремио висинама. Активно се бавио спортом и био је првак Узбекистана у скоку с мотком. Талентовани је и признати сликар, данас управник културно-пословног центра ''Ј. Гагарин''.

Владимир Џанибеков данас

Било је очигледно да су се догађаји везани за спајање са станицом одигравали друкчије него што су Американци претпостављали. Након што су пронашли станицу и спојили се са њом, на ред је дошло да се у њу и уђе да се види шта се у ствари десило и да ли се квар може отклонити. Највећа опасност је била дехерметизација, јер ако је у станици вакуум посада би морала да је склони са орбите, то јест врати на земљу јер резерве ваздуха у броду на коме су долетели до станице, нису биле толике да се попуни и станица. Прво што су морали да прате јесте притисак у станици. Основни показатељ да ствари не иду добрим путем је пад притиска приликом отварања ваздушних веза између брода и станице.

Стрелица манометра је брзо почела да пада и то је био веома лош знак, знак који је указивао да се под хитно треба затворити та веза и прећи на фазу уништења станице. Ти тренуци су били и најдраматичнији и најважнији јер су одређивали судбину експедиције. Искусни космонаут Џанибеков ипак није пожурио да донесе ту одлуку. Био је у праву: стрелица је успорила свој пад. Затим се зауставила и постало је јасно да је притисак у станици изузетно низак, зато што је тамо хладно, температура је била оспод нуле. Када се изједначио притисак у станици и у броду, дошло је време да се могу отварати врата брода и станице и да се може ући у станицу.

''Тесна су врата спасења'' Џанибеков након отварања врата станице ''Саљут 7''

Када су космонаути ушли у станицу, могли су само да констатују да струје нема уопште, свуда само мрак и тишина. Прави сиже за неки ''блокбастер'', како данас каже Савиних. Могли су да констатују да не ради ниједан систем, па ни систем регенерације ваздуха, а резерве воде и ваздуха које су могли понети биле су довољне за свега пет дана. За то време су космонаути морали поправити оне пунктове који би омогућили да проради аутоматика на станици.

Једино у том случају ће се у станици појавити светло, барем донекле подићи температура, и биће могуће пречишћавање ваздуха. Тек након тога се могло прећи на ремонт. Станица ''Саљут 7'' са прикаченим ''Сојузом'' је у том тренутку била права замка смрти, јер ако би се нагло укључила струја и подигла температура, лед ће који је настао од воде која је изашла из попуцалих цеви би се отопио и дошло би до кратког споја што би значио и крај. У Америци су стално пратили шта се догађа и чекали. Пратили са неверицом и наставили да припремају ''Дискавери''.

За то време у СССР је из највиших кругова објављено о подвигу совјетских космонаута о томе да на самој станици има проблема и да је њихово уклањање у току. Народ је чекао да се барем преко ТВ покажу лица космонаута хероја. То исто су, не са мањим интересовањем, очекивали и Американци. Репортажа са орбите сатнице ''Саљут 7'' је био потребан одмах. Тако су Џанибеков и Савиних директно из космоса поздравили своје сународнике и цео свет. За ову прилику су скинули и космонаутске шлемове које су носили како би свет боље видео њихова лица. Џанибеков и Савиних са најобичнијим вуненим плетеним капама на глави, у дну станице, у домаћој атмосфери обављају врхунске научне задатке.

Фотографија која је облетела цео свет. Тријумф совјетских космонаута: Космичка станица ''Саљут 7'' је спасена

Филмски запис је брзином муње обишао цео свет. Та муња је и спржила америчке претпоставке о кратком споју. До њега није дошло зато што космонаути нису ''пуштали'' струју у станицу. Станица је бродом обрнута тако да је сунце греје максимално, али тада су настали нови проблеми, лед је почео да се топи и то је био најтежи тренутак живота на станици јер је сва унутрашњост станице била прекривена танким слојем воде. Појавио се и нови проблем, а то је била нова појава воде. Из одраслог човека за осам сати испари више од 800 грама воде у виду паре кроз дисање и испарења преко коже, а ми на Земљи то не примећујемо. Та вода се у космосу, у броду, и те како види као танак слој влаге. Вода се, док је било хладно, некако није примећивала, али када је у станици поново постало топло, вода се налазила по целом корпусу брода.

Почело је сушење станице. Све што је било платно, крпа добро је послужило. Сва резервна гардероба, пешкири, све је употребљено да би се покупила вода са зидова, плафона и пода станице. Чекали су теретни брод и чинили све могуће да станицу доведу у ред. Стално су понављали да не забораве да са Земље донесу крпе за скупљање воде. Више од месец дана је прошло пре него је станица оживела.

''Тако испада да смо ми на орбиталној станици `Саљут 7` за свега пет месеци преживели, прво - ледено доба, затим потоп и на крају глобално згревање. Радили смо у веома тешким условима по хладноћи и тами, сећа се Савиних - најтежа нам је била стравична тишина која је просто притискала уши. Летели смо по станици са лампама, као у каквом научно-фантастичном филму."

Виктор Савиних данас

Виктор Савиних је данас председник Московског државног универзитета геодезије и картографије, академик међународне академије космонаутике, доктор техничких наука, дописни члан Руске академије наука и могло би се још дуго набрајати. Он се иначе није спремао да постане космонаут. Студије је са најбољим оценама завршио као инжењер оптичар. С обзиром на то да је имао Лењинову стипендију, могао је да бира где ће да се запосли. Одлучио је да се пријави прво на медицинску комисију за космонауте. Постао је (иако не одмах) космонаут, летео је три пута и једном је излазио у отворени космос.

Он веома сликовито описује тај свој излазак, па вам предлажем да то прочитате: ''Припремао сам се за овај излазак у воденом базену, али тренинг је једно, а стварност је друго. Сећам се како сам стајао на ивици излаза из брода, испред мене Африка, Нил, Средоземно море. Ја као да стојим на степеницама трамваја, који иде брзином 8 километара у секунди, али се та брзина у космосу не осећа, нема ветра, нити буке у ушима... веома јако осећање, нешто што подсећа на страх, а пре ће бити узнемирење. Када смо почели да поправљамо сунчане батерије, заборавили смо на страх и обавили тај посао као да смо у лабораторији на Земљи.''

Алексеј Архипович Леонов први човек у отвореном космосу (18. март 1965. године)

Ми смо, гледајући ТВ и слично, помало заборавили на реалност. Збиља се понекад треба уозбиљити и у мислима пренети у ситуацију, када човек, који се космичким бродом већ одвојио од мајчице земље, треба да се одвоји и од брода, који му је, с обзиром на то шта све може да се деси, каква таква веза са том истом мајчицом. Замислимо себе у тој ситуацији. Истина је да су космонаути пробрани људи, припремљени за лет, али ипак само људи, који не глуме у каквом филму, него у реалном животу за нас праве магију.

Са ''Саљутом 7'' се 23. јуна спојио ''Прогрес 24''. Он је донео терет за посаду и станицу. Што се тиче станице, за њу је тебало навише сувих крпа, којима се могла покупити вода.

Телевизијска репортажа са орбите о руским космонаутима који су поправили и спасли космичку станицу је приказана на свим америчким ТВ каналима, а кроз пет дана је показана још једна репортажа о космонаутима, овог пута о међународној америчко-француско-арапској посади која је полетела у ''Дискаверију''. Француски део екипе је свакако онај који добро познаје ''Саљут 7'', овог пута само Патрик Бадри, који је у једном недавном интервјуу порицао да је он знао зашто се налазио у посади "Дискаверија". Ову тврдњу је износио некако не гледајући у камеру, него је давао интервју обореног погледа. Није ни битно да ли је говори истину или не, јер су витезови и хероји СССР - господа Владимир Џанибеков и Виктор Савиних - успешно обавили немогућу мисију и данас могу да причају праву истину о свему што се догодило.

У септембру су космичким бродом ''Сојуз Т 14'' на станицу стигла још три космонаута: Владимир Васјутин, Георгиј Гречко и Александар Волков. Џанибеков и Гречко су се 26. септембра вратили на Земљу бродом ''Сојуз Т 13'', а Виктор Савиних са Васјутиним и Волковим тек кроз два месеца – 26. новембра 1985. године.

Џанибеков, Савиних, Волков, Гречко, Васјутин на ''Саљуту 7''

Ова историја са ''Саљутом 7'' је 1998. у САД добила и свој, благо речено, посебан филмски израз - филм "Армагедон". Инспирација сценаристи је био и сам догађај и видео-снимак руских космонаута са орбиталне станице ''Саљут 7''. Истина, у филму Американци спасавају свет од космичког тела које ће пасти на земљу, али се добар део филма посвећује догађају везаном за случај ''Саљут 7''. Наравно да сам, пишући овај чланак, прегледала филм детаљно, наравно да код сваког здравомислећег човека, нарочито код оног који је упознат са догађањима везаним за ''Саљут 7'', овај филм изазива гађење.

У овом филму руска космичка станица ''Мир'' лута космосом, у њој дежура пуковник Лав Андропов, који се пред америчким космонаутима прво показује наглавачке (ништа није случајно) који гестовима и речником чини да га Амери гледају као да је неурачунљив, а сама станица је приказана као гомила старог гвожђа.

Џанибеков у реалности и како га је замислио холивудски режисер

Навешћу овде део дијалога из филма ''Армагедон''

- Видим руску космичку станицу (говори један од америчких космонаута).

- Господо имајте у виду, руска космичка станица има већ 11 година.

- Ми чак и аутомобиле мењамо чешће.

- И космонаут је на њој сам провео годину и по, тако да се немојте зачудити ако се он буде чудно понашао.

Затим се појављује руски космонаут, који делује очајно запуштено, и изговара речи као пијан човек. Неколико секунди касније америчких космонаути су већ ушли у руску космичку станицу и на њихово питање има ли ко код куће, појављује се руски космонаут наглавачке и говори:

- Добро дошли.

- Пазите, ово није бензинска станица, ја сам за све одговоран, ништа не дирајте, је ли јасно? (Све ово, с обзиром на изглед станице и понашање руског космонаута, гледаоца наводи на подсмех и смех.)

Све време дијалога амерички космонаути, или са гађењем, или са чуђењем гледају у Андропова и стварно се стиче утисак да је руски космонаут једна неурачунљива луда, а космичка станица зарђали крш, у коме се ломи и отпада све чега се такнеш и који се у сваком тренутку може распасти. На крају је руска станица и експлодирала, Амери су спасли Руса, који као будала понавља:

-Па ја сам вам рекао да ништа не дирате без питања, али не вреди.

Савиних решава један од проблема на ''Саљуту 7 '' и његов изглед у америчком филму ''Армагедон''

Драги читаоче, шта рећи? Колика је мера неморала у америчкој филмској назови-уметности. очигледно је да су саставни део политике ове све више монструм државе?

Они који нису успели да спасу своју до сада једину космичку станицу ''Скајлаб'', који нису добро прорачунали, ни где ће пасти, сада у лику ''пожртвованог, храброг спасиоца човечанства'' Бруса Вилиса, чине чуда и спасавају цео свет, а руски космонаут у том филму уместо да је приказан као витез научник, приказан као каква полулуда, као будала са шапком ушанком, који пајсером поправља кварове у станици, а стално понавља како је то највиша технологија. Ако је и од Холивуда – много је!

''Уметници'', или, боље речено, пропагандна машинерија државе којој није пошло за руком да украде руску летелицу, украли су идеју и фалсификујући чињенично стање, заменом теза и догађаја направили филм звучног назива, али ниских моралних координата. Но, Русија је одвећ велика и моћна држава да би се баш озбиљно освртала на овакве некултурне испаде са запада. Станица ''Саљут 7'' је још целих шест година обављала своју функицју.

Пишући о овом догађају, некако сам заволела ову орбиталну станицу. Као да је живо биће, зато ћу рећи још нешто и заокружити ову скаску о њој, наравно ако имаш стрпљења, верни читаоче. Орбиталну станицу ''Саљут 7'' је ''однела'' у орбиту ракета - носач ''Протон'' 19. априла 1982. године. На њој је у космосу боравило и радило шест основних посада и пет гостујућих експедиција, укупно 21 космонаут, међу којима и већ поменути космонаути из Француске и један из Индије, а из ње се тринаест пута излазило у космос.

Јунаци који су спасили човечанство од великог сукоба, Владимир Џанибеков и Виктор Савиних у ''Саљуту 7''

Станица је августа 1986. године конзервирана и подигнута на већу висину како би се избегао њен улазак у атмосферу пре 2000. године. Било је планирано да се станица врати на Земљу, али је познати привредни и сваки други крах СССР у деведесетим годинама зауставио целу државу у њеном развоју, изазвао њено распадање и допринео обустављању многих планираних космичких пројеката, па и овог. Станица је остала у космосу до 1991. године. Њен лет је ипак детаљно праћен од конструктора и других космичких стручњака.

У сталном посматрању ''понашања'' станице учествовали су и балистичари јер су имали ретку прилику да проучавају динамику постепеног смањивања висине лета тешког објекта и на тај начин да прецизирају методе прогнозирања параметара кретања тешких вештачких космичких објеката. Ипак, ни балистичари, ни конструктори, нису могли предвидети могућа изненађења од Сунца, а управо је Сунце својом увећаном активношћу тако деловало на Земљину атмосферу да се она ''раширила'', а њени горњи слојеви се згуснули. Због тога је станица почела да кочи и да брзо губи висину.

Када је постало јасно да ће комплекс ''Саљут 7'' и ''Космос 1686'', који јој је својевремено придодат, ући у густе слојеве атмосфере, све силе су бачене на прогнозирање места пада. Руски балистичари су недељу дана пре краја лета предсказали скоро стопостотно тачно време уласка у густе слојеве атмосфере. Станица је свој последњи круг направила 6. фебруара 1991. године, како су и предвидели руски стручњаци, али је тај улазак у густе слојеве атмосфере начинила ''својеглаво'', тамо где је нису могли пратити. Тамо је и изгорела и неки њени делови су пали изнад Чилеа и Аргентине, што се такође подударало са прорачунима руских стручњака.

Када се помиње смак света, онда се обично помене и израз Армагедон, а то је, према Библији, место битке у којој ће Христос победити Антихриста.

Космичка трка између СССР и САД је у Америци имала моћног помагача - америчка средства информисања која су најављивала малтене смак света због квара на ''Саљуту 7''.

Хероји СССР Виктор Савиних и Владимир Џанибеков

До смака света није дошло, али не зато што су Американци свет спасли, него зато што су Совјети озбиљно и без хистерије начинили велики подвиг и урадили оно што је изгледало немогуће. Њихови космонаути су као витезови из руских епских песама ''биљина'' одјездили у космос, победили и вратили се.

И орбитална станица ''Саљут 7'' се вратила се мајчици Земљи, а подвиг људи који су боравили у њој, подвиг Владимира Џанибекова и Виктора Савиних, којима је ''Саљут 7'', био небески дом, остаће заувек запамћен у образованом и културном свету, свету за чији део и пишем ове текстове.