Фашизам више није "ante portas", него нам је у кући

Недавно је на страницама овог сајта (26.12.2013) објављена вест да се председник државе Томислав Николић састао са делегацијом Друштва за подизање меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку. Председник Николић је дао безрезервну подршку како за изградњу Меморијалног центра, тако и за борбу против ревизије историје и догађаја везаних за почетак Првог светског рата. Свака част.

Дан раније је премијер Ивица Дачић убеђивао директора центра "Симон Визентал" Ефраима Зурофа да у Србији нема нацистичких злочинаца. Када је у наставку вести следило како је Зуроф најавио да ће у марту наредне године у Србији почети кампања центра "Симон Визентал" под називом "Последња шанса", од које се очекује да помогне откривање већине преживелих нацистичких злочинаца, мени се следила крв у жилама. Зашто баш у Србији, која је жртва ратних злочина, започињати акцију тражења злочинаца и то баш у години пред обележавање седамдесете годишњице победе над фашизмом у Другом светском рату? Кога то ратног злочинца треба да нађу у Србији, можемо само да нагађамо и да се чудом чудимо откуда сад ова прича?

Тешко се разабрати у порукама ових различитих сусрета наших политичких вођа, као што се тешко разабрати и у опште прокламованим ставовима наше државне политике (по овом питању) и праксе. Прича која следи је најбоља илустрација за претходну констатацију.

Када је пре скоро две године украден горионик Вечитог пламена у Шумарицама, ја сам сасвим случајно сазнала да ученици којима предајем руски језик не знају (преко 90%) шта су то Шумарице. Била сам у шоку, јер су и сјајни ђаци и сјаjни људи.

Ове године сам баш 21. октобра направила анкету код других генерација, али у писаном облику. Тражено је да одговоре на питање: ''Шта за вас значи појам Шумарице?'' од 100 анкетираних ученика само је 13 (%) знало одговор. 80% је одговорило са ''не знам'', а остали одговори су типа ''шумарице су девојке које иду у шуму по печурке'', ''мале шумице'', ''терен са више малих шумица'' и ''стрељање људи у другом српском устаннку!?!''...

Шта рећи? Поново подвлачим да се ради о доброј деци о омладини која ће, ко за двојку, ко за петицу научити оно што треба? Где је онда грешка? Наравно у систему образовања. Комплетан тај систем у Србији не ваља ништа.

Некада је то било друкчије и простије, али ефикасније. Сетимо се само како се у старој народној мозгалици о чобану, вуку, кози и купусу, треба досетити како ће чобан превести на другу обалу реке вука, козу и купус – једно по једно, а да све остане на броју, то јест да коза не поједе купус, а вук козу. Чобан је решио тај задатак и оставио у наследство млађима да мисле и на тај начин уче. Међутим да је којим случајем тај чобан ишао у реформисану школу Министарства просвете Републике Србије и његових истакнутих перјаника Гаша Кнежевића и Жарка Обрадовића, ни коза, ни купус не би тако глатко прошли, а велики знак питања је шта би било и са чобаном. Тај исти знак питања, ако не и већи је већ дужи низ деценија надвијен над судбином наше деце, која су школују. Што се судбине народног чобана тиче, знака питања нема, сведоци смо да је већ одавно смењен са дужности подучавања младежи, јер је конзервативан, није склон реформама које трају ''од среде до петка''.

Али – противи се здрав разум и вели – али чобан је знао да мисли! ''Шта има да мисли, нико од њега не тражи да мисли... има да слуша, и да каже то јест понови оно што му је речено да треба да зна.'' – одговара данашњи систем образовања у Србији, са Министарством образовања науке и подуке и са све најновијим министром, који се задао себи високи циљ да ''усаврши'' број комбинација за малу матуру и тако дотуче децу још у основној школи!

Српско школство је претурило многе реформе, али реформа коју је запад почео да инсталирали преко такозване Болоње је засигурно најпогубнија за децу, тј. за српски национ. То је такав експерименти in vivo над децом – да нам не треба никакав непријатељ. Одговарам и одговорно тврдим да је то зато што је тренутно у нашим школама у току плишани ментално-морални аутогеноцид над српском нацијом. Ђаци у Србији морају да уче све и свашта, а као крајњи циљ њиховог рада је постављено њено величанство оцена. Оцена, а не знање је услов за упис на даље школовање. Предавачу је оцена оправдање да је радио и добро научио ученике. Предавачи раде, ђаци одговарају, добију оцену и све се заборавља. Као када у компјутеру баците неки садржај у корпу за отпатке.

Ђак има право да заборави и нормално је да заборавља, али систем образовања мора бити такав да се у програмима (нарочито српског језика, то јест књижевности и националне историје) издвоје садржаји од националне важности и поново прораде кроз секције, приредбе и екскурзије. То је онај део садржаја који у обради захтева не само интелектуално – меморијску активност него и обавезно наглашени емотивни приступ. Читајући анкету и невероватне одговоре те, гарантујем добре и паметне деце, дошла сам до закључка да је лекција о Шумарицама у основној школи обрађена на часу историје са хладном дистанцом и да су је ђаци прихватили као још један део градива, које треба набубати, или спремити пушкицу за контролни, а појмови као што су називи битака у српским устанцима са почетка 19. века, затим у борби са Турцима у другој половини 19. века, битке и догађаји из Првог светског рата, а да не говоримо о српским страдањима током Другого светског рата, би у свести наше деце морали бити светионици, морално – духовно – емотивни путокази, који ће их усмеравати у тражењу свог националног идентитета.

Како да ови појмови буду светионици када нашу децу школа више тако не васпитава, а родитељи ''немају времена'', када је наступио мрак и тамна је и срамна ноћ у школству Србије? Како се све ово десило и када се десило, нисмо ни приметили. Десило се најпре у промени програма оних предмета који су везани за српски национални код.

Деца у Србији су законити наследници истините српске историје, српске културе и српске литературе и ми немамо права да их лишавамо наследства. Сигурно није претерана констатација да без правилног прилаза настави националне историје и националне књижевности у основним и средњим школама ми угрожавамо сопствену националну безбедност.

Наши неписмени дедови су наизуст знали епску поезију, ''Горски вијенац'', српске легенде, приповетке и бајке и тако су вековима и одржали златне нити српског памћења. Ја сам као дете од своје бабе Зорке, кроз епске песме, чула сву историју српског рода и још пре поласка у основну школу знала ''Ко не дошо на бој, на Косово'' и ''Нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића''. Данашњи школски систем у Србији је пун доктора наука и осталих вундеркинда са ''Јејла'' и разних ''кампова'', компјутера, разноразних мултимедијалних учионица, интерактивних табли, али је заборавио да деци треба љубав, да се преко емоција може постићи десет пута више него ''едукацијом популације и њеном евалуацијом са све силабусом и осталим новокомпонованим просветним идиотаријама''.

Све ово се није догодило случајно, као што није случајно да ће догодине баш у Србији тражити ратне злочинце који ће сигурно бити или прљави Срби, или зли Руси. Како то да смо ми овакви какви смо битни западу и оваквим ''истраживачима'' - рећи ће неко. Битни смо, јер се још увек колико-толико копрцамо у покушајима да одбранимо своју историју, то јест да се успротивимо ревизији резултата Првог и нарочито Другог светског рата. Битни смо јер Немачка не може да заборави свој пораз у Другом светском рату и зато чини све да се врати на своје старе границе са краја 1941, почетка 1942. године, овог пута без метака и класичних концлогора. Њих је заменила – транзицијом! Ко се иоле заинтересује догађањима у школству, видеће да је управо школа један од основних полигона за спровођење ревизионизма, што је и нормалан избор ревизиониста јер је у школи цела младост нације!

Пано из кабинета за немачки језик у гимназији у Врбасу

Нису потребне наочари да би се видело да је у Србији на отвореној сцени ревизионизам увезен управо из Немачке. Детаљно испланиран, он залази дубоко у наш школски систем, далеко досеже и систематично се спроводи, делује из разних углова. Ја ћу у наставку текста предочити оно у шта сам се као професор руског уверила и шта сам проучила.

Миц по миц ''да се Власи не досете'', то јест Срби и Руси, у школском систему Србије је скоро стопостотно, пре свега изгуран, затим избачен, а затим и законом забрањен руски језик. На његово место је дошао углавном немачки, у Војводини нарочито. Жарко Обрадовић ће остати запамћен као министар просвете који је са највећим жаром наставио недело Гаша Кнежевића. Обрадовић је крајем септембра 2011. године учинио, слободно се може рећи, своју личну реформу првог разреда средње школе, што је било равно вандализму. Ипак, највећа штета која је учињена том одлуком се опет тицала руског језика. С обзиром да је до 2011. руски језик успешно протеран из основних школа, тако што је његово место заузео у око 90% немачки језик, те године је једним потписом Жарка Обрадовића протеран и из средњих школа. Те године јо тај потпис био Пропис, а идуће већ саставни део Закона.

Тако, по претходном систему избора страног језика. у гимназијама и економским школама, руског језика као другог страног, има још једна школска година, то је садашња четврта година. У гимназији у Врбасу и та генерација је ''отета'' од руског језика и ''предата'' немачком језику. Школске 2014/'15. таман на седамдесету годишњицу победе над фашизмом, немачки језик ће у школама Србије скоро стопостотно бити на месту руског језика!?!

А ако се зна да страни језик постаје саставни део микро и макро космоса ученика, онда се вреди замислити зашто наша деца усвајају појмове два западна света? Зашто тај један свет не би био руска култура и цивилизација? Ово питање у нашој држави нема одговор, јер нико нема намеру да се замера нашим усрећитељима са запада, Немцима нарочито! Када је потписник ових редова обратио пажњу јавности на овај проблем и на конкретне фашистичке манифестације везане за наставу немачког језика у школи у којој ради, био је сатанизован, означен као нетолерантни шовиниста и фашиста, а наставнику немачког језика који је кукасте крстове поставио на зидове учионице, на главу је стављен ореол мученика.

Далеко од тога да поступке овог васпитача желим да припишем свим колегама који предају немачки језик, напротив, али то не значи да фашистички испади треба да се заташкају, као што је урађено у овом случају. Желим да подвучем да морамо бити национално принципијелни, да морамо имати границу националног и личног достојанства преко које нико не би смео да прелази, па ма ко он био. Ми смо дозволили да Министарство просвете заједно са својим вајним министрима не само пређе ту границу, него је и избрише, сатре, па сада по нашем памћењу и части гази како коме падне на памет и то не само они који нам ''затиру постојанство'', него су и нашу децу научили да иду стопама нацизма и да им све то још буде смешно и весело. Оног дана када сам ја у школи питала ђаке за Шумарице, њихови старији другови су били на матурантској екскурзији да боље упознају Аустроугарску, где су на тргу у Бечу, постројени, са фашистичким поздравом предали рапорт свом разредном старешини, наставнику немачког, који је тај рапорт без иједне речи критике, или грдње примио и дао постројенима вољно. Снимак овог немилог догађаја сам нашла на ''Јутјубу'', а претходно сам га видела и на фејсбук страницама ученика који су салутирали свом учитељу. Сама сам често видела ученике овог четвртог разреда гимназије (у Врбасу), који су васпитавани уз кукасте крстове, како се по ходницима поздрављају са испруженим уздигнутом десном руком.

У читавој овој причи је најстрашније то што ови млади људи не размишљају, не мисле на то како је много зла нашем народу донела солдатеска која се поздрављала овим поздравом. За њих овај срамни чин није ништа посебно лоше, у најблажу руку није ништа необично.

Очигледно је да су кукасти крстови, којих по речима истог наставника има и у уџбенику за немачки (немачки издавач), свакако утицали на свест ученика. Овакав амблем у учионици у фази развоја адолесцената доводи до кризе идентитета и ауторитета, а поред породичног дома, школа је фактички други дом једне социјалне заједнице. Школа би морала бити место с ауторитетом и идеалом утврђених моралних педагошких и социјално адекватних и правих мерила вредности, а она се оваквим чињењем претворила у промотера најгорег злочина у историји човечанства, чиме код ученика, који од куће доносе други систем вредности, а који у учионици међу спорним текстовима и кукастим крстовима проводе часове, мора изазвати несналажења у одређивању система вредности.

Резултат је јасан, задатак је извршен, циљ је достигнут, јер из свега овога произилази да је фашистичко салутирање за наше осамнаестогодишњаке постала последица школовања, то јест да је то нормална појава! Quo Vadis Србијо!

Да ли се ико данас пита где је 24.000 козарачке деце, где су деца из Јадовна, Градишке, Јасеновца, Крагујевца, Пребиловаца. Да ли се ико данас пита зашто Министарство просвете Србије сатире наше потомство почев од кофера непотребних књига које вуку још од првог разреда основне школе, преко оваквих анационалних програма и грозоморног испирања мозга?

Quo Vadis Србијо! Зашто си издала своју децу?

Аутор текста је председник удружења ''Спасимо децу – спасићемо Србију''!