Покров Пресвете Богородице и Русија

Драги читаоче, 14. октобра је у Русији обележаван велики црквени празник Покрова Пресвете Богородице. Њега славе превасходно православни Руси и то као један од великих празника. Слави се увек 1. октобра, по старом, то јест 14. октобра по новом грегоријанском календару. У основи овог празника лежи предање о јављању Богомајке у Влахернском храму у Константинопољу 910. године. Константинопољ је био је био у опасности, јер је те године Византија водила рат са Сараценима који су били муслимани и верници су се у храму молили управо за спас града.

По предању, за време свеноћног бдења у недељу, 1. октобра 910. године у препуном Влахернском храму се у четири сата ујутро, изнад верника, ходајући кроз ваздух, јавила Богородица. Обасјана небеском светлошћу, окружена анђелима и у пратњи светог Јована Крститеља и светог Јована Богослова почела је у сузама да се моли за присутни народ. Затим је сишла пред олтар и наставила да се моли. Молила се господу Исусу Христу да прими молитве свих људи који призивају име његово и који се моле за заступништво њено.

По завршетку молитве је са своје Пречисте главе скинула блистави покривач који се сијао попут муње, и раширила га над народом, како би га заштитила од видљивог и невидљивог непријатеља. Чудесни жутозлаткасти искричави сјај Покрова је обасјавао народ у храму све док је Пресвета била у њему. Када је она отишла, Покров је постао невидљив, али одневши га собом, она је онима који су остали оставила свој благослов. Ово сјајно јављање Богомајке, молитва у храму и раширени Покров над верницима дало је снагу народу да се сабере и победи Сарацене.

Није тачно познато када је у Русији почео да се обележава овај празник. Неки историчари више претпостављају него што тврде да је овај празник преузет директно од Константинопоља, али већина повезује овај празник за име кнеза Андреја Богољубског, који је читајући Житије Андреја Јуродивог одлучио да се слави празник Покрова Пресвете Богородице и надахнут догађајем описаним у Житију кнез Богољубски је одредио тај дан за празник објашњавајући: ''Када ово чух, помислих: како да ово страшно и милосрдно јављање остане без свог празновања. Хтедох да не остане без празника свети Покров твој, Преблага''.

Може се рећи да су се у Русији почели подизати храмови у част Покрова Пресвете Богородице брзо након догађаја у Влахернском храму. Већ у 12. веку, 1165. године, подигнут је уникатни, непоновљиво леп, белокамени храм Покрова на Њерли. Он је због свог архитектурног савршенства познат у целом свету. Његове пропорције, укупни изглед, орнаменти и место на коме се налази (вештачко острво) су предмет сталног проучавања и дивљења. Потписник ових редова је имао срећу да буде на местима где је владао и стварао кнез Андреј Богољубски и да се диви лепоти здања подигнутих за његове владавине. Међутим одлазак до храма Покрова на Њерљи је нешто што се не да тако лако описати. Аутобус се зауставља на магистрали, али ''негде у пољу''. Онда пешачите довољно да то није ни премало, ни премного.

Пешачите кроз руско валовито поље и питате се па где ли је та лепота, о којој сте читали и слушали. И ма колико да сте је ишчекивали, она – лепота се појављује као изникла из земље и ви застајете, као укопани, јер је пред вама храм какав нисте видели. Као бела, камена свећа усред зеленог поља. Лепота се не може сакрити ни од ока стручњака, ни од ока лаика. Заборављате на време, и тек касније схватате да је ово ремек дело архитектуре направљено у доба непостојања технике, у савременом смислу речи и да је направљено усред поља, међу речним рукавцима, на терену, који је опште познат као ''мекан'' и тежак за постављање јаких темеља.  

Да! То је та Русија, која се исказује на увек нови и неочекиван начин. То је та потврда о духовности, даровитости, пожртвовности и дубини руског човека, чија дела, неизмерне вредности и лепоте можете видети и у царским престоницама и у широком зеленом руском пољу. То је руски човек – верник, који Богородицу сматра заступницом своје отаџбине и који ће и дати живот за веру и створити за њу невиђену лепоту.

Храм Покрова на Њерљи није најстарији храм посвећен Покрову Пресвете Богородице. Летописац Новгорода Великог је 27. јуна далеке 1148. године забележио да се црква Покрова Богородице запалила од удара грома и изгорела. Око овог места се касније формирао манастир посвећен Покрову Богородице, познат као Зверино – Покровски манастир. Овај помало необични назив је добио јер се до самог манастира простирало ловиште (зверинец) у коме су ногородски кнежеви ловили дивљач.

У осамнаестом веку, за владавине Петра Великог (1721. године) манастир је шест година био затворен, да би му крајем осамнаестог века био припојен древни Николо – Бељски манастир, који се и налазио у непосредној близини.

Након револуције, монахиње су покушавале на све начине да одрже манастир, али им није полазило за руком. Времена су била тешка и њихов покушај 1920. године да се при манастиру оснује млекара, није донео неке резултате и манастир је коначно затворен 1930. године. Може се рећи да овај манастир доживљава свој прави процват у наше време. Враћен је Руској православној цркви 1989. године и од тада је реновиран и у њему је све већи број и верника и монахиња.

Манастир је познат по своје две цркве и по чудотворној икони Симеона Богоносца. Црква Покрова Богородице подигнута је у 14, веку, а на месту већ помињане дрвене која је изгорела 1148. године. Након разарања ове цркве од стране Швеђана, она је реновирана и добија ново посвећење: у част Положења Ризе Богородице, а храм посвећен Покрову Богородице, који је и саборни храм овог манастира, подигнут је крајем 19. века и освећен на самом почетку 20. века, 1901. године

Необично строге хоризонталне линије на фасади овог здања су вешто комбиноване са полукружним орнаментима над прозорима и на стубовима, а складан однос беле боје спољних зидова са сребрним кровом и куполама, дају овом здању изглед порцуланске кутије за драгоцени накит. Нехотице се ствара утисак да је кров поклопац, који можете подићи и погледати шта све има унутра.

Желим овде још једном да подвучем да се у руском народу Богородица сматра заступницом Русије и да је Русија њена друга домовина и да се верници са дубоким осећањем љубави, поштовања и дуга обраћају како Богомајци тако и њеном Покрову.

Тако је у самој Москви Покровски манастир место бројних ходочасника не само из Русије, него и из целог православног света. У манастиру се налазе мошти веома поштоване, блажене Матроне Московске. Првог маја 1999. године у манастир су били пренети остаци Матрјоне Никонове, који су почивали у некрополи Даниловског манастира. Већ сутрадан, другог маја Матрјона Никонова је била прикључена лику светаца, као ''блажена Матрона Московска''. Била сам сведок како читаве колоне верника стрпљиво чекају у реду да се поклоне моштима веома, ове веома поштоване светице. Ако пожелиш драги читаоче тамо да одеш, изађи из метроа на станици Таганска (кружна) и на улици упитај за смер куда треба кренути. За питање је довољна само једна реч: Матрона и сви ће ти одмах показати пут. Овај манастир је као мушки манастир основао Цар Михаил Фјодорович половином 1635. године, у помен свога оца Патријарха Филарета. Крајем 19. века Покровски манастир постаје мисионарски центар, за припрему искушеника, који су се спремали за монаштво. Након револуције (1920) је затворен, а његови храмови 1926. Синод РПЦ је 1994. године донео одлуку да овај ставропигијални манастир буде женски.

Причу о храмовима посвећеним Покрову Пресвете Богородице сам започела са скаском о невиђеној лепоти Покрова на Њерљи, а наставићу је са двема бајкама о лепоти, бајкама које су истините, а која су такође  посвећене Покрову. Прва је везана за храм Покрова у Фиљи (Москва). Подигао га је (од 1690—1694.) Лав Кирилович Наришкин, иначе брат царице Наталије Кириловне, мајке будућег императора Петра Великог. Ова бајковита црква је саграђена у стилу раног московског барока. Петар Велики је на једном бивао у овом храму и богато га је и даривао. У њему је дуго времена био музеј Андреја Рубљова, а сада је враћен верницима. Не зна се је ли лепши споља, или изнутра. За сада овом штуром тексту о њему додајем фотографију, која ће рећи много више од мојих речи.

У својим текстовима о Русији сам у више наврата или спомињала, или писала о Црвеном тргу у Москви и о његовом главном украсу, храму који је неупућеном туристи познат под именом ''Храм Василија блаженог''.

Шта тек рећи о раскошној лепоти овог храма, који је у целом свету постао један од најпрепознатљивијих симбола не само Москве него и целе Русије. Оно у шта сам се лично уверила је да овај храм можете сатима гледати, а не примећивати да пролазе, не минути, него сати. Осам цркава овога храма, свака са својом куполом, окружују девету, посвећену Покрову пресвете Богородице, а чија је купола и највиша. Десета купола је изнад звоника. Све различите, уздижу се ка небу, као палмен вечито упаљене свеће. Легенда, која каже да је Иван Грозни, након што је храм завршен, наредио да се неимар ослепи, како више никад не би направио нешта слично, нема историјску подлогу и потврду, али када гледате у тај храм, нехотице и помислите да би то и могло бити истина. 

Све ово до сада што сам навела, довољно говори о мери поштовања, о љубави и вери према догађају са почетка десетог века и према празнику, који је везан за Њега. Слава Покрова Богородице је узнета на многим местима у Русији, па ако којим случајем дођете у град Курск, на Прохоровско поље, још издалека ћете угледати споменик који својом лепотом и мноументалношћу ( висок је преко седамдесет метара) потврђује моје речи из претходних реченица. Да подсетим да је од петог јула до 23. августа 1943. године овде трајала једна од највећих и најважнијих битака Другог светског рата, Курска битка. У њој је учествовало преко 900 000 немачких војника и преко милион Красноармејаца. За 49 дана битке погинуло је на десетине и стотине хиљада војника са обе стране. Црвена армија је и на овом пољу победила фашистичку солдатеску и после ове битке стратешка иницијатива је коначно прешла на страну совјетске армије, која је до краја рата била у сталном наступању према Берлину.

Данас се на овом месту налази меморијални комплекс под називом ''Прохоровско поље''. Централни споменик је ''Звоник'', чији је аутор генијални руски вајар Вјачеслав Кликов. Бели, мермерни зидови звоника су у ствари четири засебна стуба и симболишу четири године рата. У горњем делу су спојени у четвороугаону звонару у којој звоно звони сваких двадесет минута. Први пут у помен јунацима Куликовске битке, који су ослободили Русију од моголско-татарских завојевача. Други пут се звони у помен војника Бородинске битке, верних руских синова и трећи пут у помен победе у Курској бици, у помен свих који су пали у борби са фашизмом, за слободу Отаџбине. Над звонаром се уздиже бели мермерни ''добош'', који је и основа за златну куполу – симбол руске државе. На врху куполе је висока седам метара и такође преливена златом, фигура Богородице са Покровом на рукама. Бди над овим пољем, над читавом земљом Русијом.

Кад коси сунчеви зраци обасјају златну куполу на Звонику и Мајку Божију са Покровом, над Прохоровским пољем се појави она иста светлост од пре 1102. година, а коју је у Влахернском храму први угледао Андреј Јуродиви, Рус, кога су варвари, као дете отели и као роба одвезли у Константинопољ. На овај начин се отети младић вратио у своју домовину да у вечно зеленој трави сећања, обасјаној златним сјајем слуша тихо појање: ''Спавајте хероји...''