субота, 19. септембар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Црква и политика > Русија као Богородичина нова домовина
Црква и политика

Русија као Богородичина нова домовина

PDF Штампа Ел. пошта
Радојка Тмушић Степанов   
петак, 06. јануар 2012.

Бројне чудотворне иконе у Русији примају многобројне молитве верника, а често и оних који мисле да нису верници, код којих и важи она народна ''Без невоље, нема богомоље''. Посебно су поштоване чудотворне иконе Мајке Божије, од којих се издваја пет. Оне благосиљају и чувају државу Русију и њен продуховљени народ, крстећи га својом небеском светлошћу и благошћу и примајући његове молитве са све четири стране света, а пета икона је свој заштитнички Покров раширила над њеним центром! Тихвинскa бди над вечним севером, Иверска чува бројним народима пребогати југ земље, Смољенска је ограда најугроженијих, западних крајева ове гигантске – државе, Казанска је пригрлила чаробни исток, који тек очекује своје становништво, док Владимирска, чува срце Русије – престоницу моћног руског государства.

Златне куполе Новодјевичког манастира

Ако се, драги читаоче, из Србије возом упутиш у Москву, онда ће након два дана и две ноћи, тачно у десет сати и десет минута (у Русији возови не касне) воз стићи у назначено одредиште и зауставити се на једној од девет московских железничких станицa, нa Кијевској. Сигурна сам, да нећеш одолети лепоти овог здања, да ћеш застати и уживати дивећи се и њему и околним зградама, фонтанама, мостовима, Москви реци, али сам такође сигурна да за тим временом нећеш зажалити. Деси ли ти се да баш одатле кренеш тролејбусом број 17 ка Амбасади Србије, која се на том правцу и налази, тачније у Мосфиљмовској улици број 46, пут ће те водити дуж мирне Москве реке. Ако ти се успут учини да се појавило сунце, тамо где га у том тренутку ниси очекивао, знај да је то сунчев одсјај са златних купола манастира – светиње не само града Москве, него и читаве Русије, па и целог православног света, светиње која има дугу и необичну историју. Подигнут је почетком шеснаестог века поводом поновног повратка једног града у тапију руске царевине. Реч је о Новодјевичем манастиру, основаном 1525. године по указу великог кнеза Василија Ивановича.

О томе који је то град враћен у руску тапију и зашто је баш на том месту изграђен овај манастир говори моја прича. Најпре да се најбржом временском машином, то јест мислима, вратимо мало дубље у историју, у далеки десети век и одемо у Грчку у којој је тада (од 913. до 959) владао император Константин Порфирородни. Овај владар је имао кћер на удају и од свих витезова, који су просили грчку принцезу, предност је добио руски кнез, син Јарослава Мудрог, Всеволод Јарославич. Сватове и младенце Всеволода и Ану је отац девојчин благословио, не само императорским благословом него и иконом коју је и подарио кћери и врлом зету. То није била обична икона, него чудотворна икона Одигитрија, која је тако и стигла у руски град Черњигов, одакле је кнез Јарославич и био. После кнежеве смрти, његов син Владимир Мономах је пренео икону из Черњигова у град Смољенск у саборну цркву, подигнуту у част Успења Пресвете Богородице. Од 1111. године икона је чувана у том граду. Тако је добила и друго име Одигитрија Смољенска. Бог је помогао благочестивом кнезу Владимиру Мономаху да помири завађене кнезове и да уједини руске земље и уведе у све крајеве мир и ред.

Ако се ниси уморио на путовању кроз царство руске историје и културе, верни мој сапутниче, осим што си сазнао да је реч о граду Смољенску, сазнаћеш и шта значи Одигитрија, како је настала и какву необичну судбину ова икона и данас има.

Предање казује да је прву икону ''Одигитрију'' насликао јеванђелиста Лука и то за живота Богомајке и спада у прве три иконе са њеним ликом. Првобитно се налазила у Антиохији, затим је пренета у Јерусалим, а одатле ју је у петом веку жена императора Теодосија, Јевдокија пренела у Константинопољ у Влахернски храм. Према другим изворима, икона је била у храму манастира Одигон чије име значи ''Путовођа''. У њему су се морнари, пред пловидбом молили пред том иконом да пут њихов прође добро, да им море буде мирно и многи сматрају да баш одатле и потиче назив Одигитрија, што преведено са грчког значи ''Путеводитељица''. Постоји још неколико тумачења назива ове иконе и свако је подједнако занимљиво. По једној легенди Богородица је по предању једном приликом срела два слепца и довела их Влахернски храм, где су пред њеном иконом прогледали, по другој пак говори да је икона добила име ''Одигитрија'', зато што је ношена у многе императорске ратне походе.

Они који се детаљније баве изучавањем икона знају да је ово једна од најраспрострањенијих типова иконе Богородице са Младенцем. На њеној левој руци седи Младенац, који десном руком благослови свет, а у левој руци држи свитак, а понекад и књигу, што у потпуности одговара иконографском типу Христа Пантократора (Сведржитеља). Основни смисао ове иконе је јављање у свет Небеског Цара и Судије и поклоњење Царском Младенцу

Чудотворна Одигитрија

Од многобројних чуда, која су се у самој Русији десила пред овом иконом, нарочито се истиче ослобођење Смољенска од Татара, 1239. године, када је Богородица преко свога слуге, православног војника Меркурија, заштитила житеље Смољенска од најезде одреда татарског кана Батија. По предању је Меркурије, ношен гласом иконе, ноћу упао у Батијев табор и побио мноштво војника, па и најјачег међу њима. У тој борби је мученички страдао и Црква га је уврстила у ред светих.

И у та древна времена Русија није нападана само са истока, него са свих страна, а нарочито, баш као и данас – са запада. Тако се и десило да је у четрнаестом веку град Смољенск извесно време био под владавином литванских кнежева. Сама Божја промисао је одредила да се ускоро по паду града у руке Литванаца, кћер литванског кнеза Софија Витовта уда за великог московског кнеза Василија Димитријевича, који је владао од 1398. до 1425. године. Она је 1398. донела у Москву Смољенску икону Богородице. Икона је била постављена у храму Благовештења у Московском Кремљу, са десне стране царских двери. Овде бих додала да су у овом храму крштена сва деца великих кнежева, а касније, када је Русија постала царевина и сви царски потомци. О лепоти овог храма неки други пут, а сада да се вратимо нашој Путеводитељици и њеним необичним и чудесним путовањима.

Божија воља је ипак била да се чудотворна икона Одигитрија врати у град по коме је добила своје друго име. Године 1456. је смољенски епископ Михаило заједно са војводама и многим другим велможама смољенским дошао у Москву пред великог кнеза Василија Васиљјевича Тамног са молбом да ''отпусти'' свету икону Богородице Смољенске. Њихову молбу је благословио митрополит Јона и икона је у јануару, после свечане литургије, по цичи зими, праћена крсним ходом све до манастира Саве Освећеног на Дјевичјем пољу, враћена на своје старо место у Смољенску, а на њеном месту, у Благовештенском храму је постављена насликана копија идентична чудотворној.

Пошто си већ стигао у Москву, путниче намерниче, видећеш да је осим свима познатог Црвеног трга, Кремља, Александровског парка, Поклон горе, у сваком одштампаном туристичком водичу обавезан и обилазак на почетку овог текста поменутог Новодјевичјег манастира чије се златне куполе и крстови уздижу високо изнад Москве реке. Тај манастир је 1525, године у знак сећања на повратак Смољенска у састав руских градова, основао унук Василија II Тамног (а отац првог руског цара Ивана IV Васиљјевича), велики кнез Василије III Иванович. Манастир је подигнут недалеко од оног места, докле је крсни ход 1456. године пратио икону у Смољенск. Главни храм Новодјевичјег манастира био је освећен у част Смољенске Одигитрије, која је пренета из Кремаљског Благовепштенског храма и заузела је главно место у иконостасу овог ремек дела руске средњевековне архитектуре.

Одигитрија из Антиохије је све до 1812. године мировала и тиховала у Смољенску. Те године је Наполеон кренуо на руско царство и поново је светиња кренула на свој нови пут, поново у Москву у срце срца Русије – Успенски сабор у коме су за Царство венчани, то јест крунисани сви руски цареви. На сам дан чувене Бородинске битке, 26. августа 1812. године, преосвећени Августин је са свим московским свештенством, крсним ходом обишао Бели град, Китај – град, Кремаљске зидине и на крају Лефортовски дворац у коме су били смештени рањеници. На челу тог светог Крсног хода ношене су три светиње, три чудотворне Богородичине иконе: Владимирска, Иверска и Одигитрија Смољенска.

Путеви ''Путеводитељице''

Када је на војном саветовању велики полководац Кутузов у сеоцету Фиљи (које је узгред буди речено данас у Москви), донео одлуку да се престоница напусти и тако Наполеон увуче у клопку, било је мало времена за спашавање драгоцености, али је светиња Богородица ''Смољенска'' отпремљена у град Јарослављ, који се налази око 300 километара североисточно од Москве. Након пропасти Наполеоновог похода на Русију, Одигитрија Смољенска је свечано враћена на своје место у Смољенск, петог новембра 1812. године. Тај дан је сваке наредне године и слављен, као дан светлог сећања на победу над непријатељима Отаџбине.

Од тада па све до 1941. године, чудотворна икона Одигитрија Смољенске се налазила у смољенском саборном – катедралном храму подигнутом у славу Успења Богородице, који је подизан од 1667. па до 1679. године.

Где се данас налази ова икона неизвесно је. У Третјаковској галерији у Москви, један од каталога, датиран 1963. годином, носи назив ''Древно руско сликарство''. Ту је за Одигитрију Смољенску штуро написано: ''Икона је страдала у рату.'' Страдања бивају разна, па тако и страдање ове иконе највероватније значи да је у Америци, у поседу потомака каквог ратног злочинца фашистичке Немачке, јер се управо након окупације града Смољенска почетком Другог светског рата губи сваки траг светињи коју ни атеисти бољшевици нису имали смелости да такну.

У данашње време на месту Одигитрије која је настала у вихору Другог светског рата налази се друга, такође чудотворна ''Смољенска'' икона Пресвете Богородице. То је копија само нешто већа, која је 1602. године урађена према оригиналу. Била је постављена у специјалном кивоту на једној кули Дњепропетровске капије града Смољенска. Тачно након два века је над том капијом сазидана камена црква, у коју је постављена ова икона. За време Наполеоновог похода на Русију, ова икона је пренета у штаб руске војске и све време рата се налазила у трећој пешадијској дивизији А. П. Јермолова. Пред њом је велики руски војсковођа Кутузов молио Богородицу за помоћ и за спас Русије. Уочи саме Бородинске битке икона је ношена по читавом војничком логору да помогне руске војнике да сачувају снагу духа и веру у своју победу и пропаст непријатеља. Након велике победе над француским непријатељем, икона је враћена у Смољенск, где се пред њом и данас Руси моле за спас свога рода и свога дома.

Негде сам прочитала да је разлика између могућег и немогућег у томе да је за немогуће потребно мало више љубави и вере. Ја верујем да ће молитва: ''Ти, верна људима – Свеблага Одигитријо, Ти Смољенска Похвало и читаве земље Росијске – Утврдо! Радуј се, Одигитријо, хришћанима на спасење!'', коју руски православни народ изговара пред бројним копијама чудотворне иконе Богородице Одигитрије Смољенске, донети радост православном свету и да ће доћи дан, када ће се ''Путеводитељица'' духа и вере православне обрести у Смољенску на свом старом месту.

Чудесна појава Тихвинске иконе

Код руског народа се учврстило веровање да је падом Константинопоља 1453. године, Богородица остала без свог духовног поседа и да је управо руска земља постала њена нова Домовина. Том уверењу је допринело и то да су све три иконе Богородице, за које се сматра да их је насликао јеванђелиста Лука, још у древна времена стигле у Русију и да ни једна од њих није ни од кога отета, нити донета као какав ратни плен, него су стигле, било као поклон, било да су се на чудесан начин обреле на руској земљи. Најпре је Богородица Одигитрија, касније названа Смољенска стигла из Византије као поклон Константина Порфирородног још пре него је руски народ примио хришћанство (Руси су примили хришћанство 988. године), Богородицу Владимирску је негде око 1131. године, Константинопољски патријарх Лука Хрисоверг поклонио кнезу и оснивачу Москве Јурију Долгоруком, а трећа, Тихвинска, се на чудесан начин појавила на северу Русије. Ово је прича о Тихвинској чудотворној икони Пресвете Богородице.

У Русији се после пада Византије све чешће говорило: ''Два су Рима пала, а трећи је Москва – четвртога бити неће!'' Ако се историјски пропрате дешавања у Русији тог времена, онда се лако да приметити да се јачањем Русије, као државе, православље учврстило као државна религија, и да нема руског владара, који није сваку своју, иоле значајнију, победу на бојном пољу, обележио подизањем храма, или манастира. Да се подсетимо само Ивана Грозног, његове победе над Казанским ханством и у част те победе, подизања храма Покрова Пресвете Богородице на Црвеном тргу у Москви. Тој невиђеној, бајковитој лепоти није одолео ни сам Стаљин, који је иначе одобрио и рушење светиње попут Храма Христа Спаса у Москви. Стаљин је храм, који је код нас познатији под именом Храм Василија блаженог (што је иначе и грешка и грех), поштедео од рушења, али то је, као и сви храмови, које је подигао први цар Русије, једна засебна и веома интересантна прича. Него да се вратимо у време великог кнеза Василија III Ивановича и његовог сина Ивана IV Васиљјевича Грозног.

Баш је за њихово време и њихова имена везано подизање једног храма и једног манастира-утврде, на северу Русије. Храм је подигао отац, а син је, све у складу са оном нашом ''где ја стадох, ти продужи'', подигао манастир. И храм и манастир су посвећени Успењу Пресвете Богородице, а у храму је своје прво место нашла чудотворна Богородичина икона, која је Божијим промислом стигла у Русију у далеком четрнаестом веку. Њено обретење у овој православној држави је схваћено као потврда изузетног положаја и одговорности Русије за православни свет пред Богом. Реч је о икони која је названа Богородица Тихвинска.

Из Јерусалима је у петом веку пренета у Константинопољ, одакле је, како бележи летописац, седамдесет година пре пада Константинопоља, необјашњиво нестала и обрела се, обасјана невиђеном светлошћу, на северу Русије, тачније – изнад језера Ладога. Овој икони то није било прво путешествије. По легенди је, крајем осмог века, за време иконоборства, на волшебан начин отпловила из Константинопоља у Рим, па се након тријумфа православља, почетком деветог века, истим путем и вратила на старо место.

Икона која плови ваздухом

У најстаријим рукописним сведочанствима из краја 15. века може  се наћи да се Богородичина икона јавила у новгородском крају 1383. године, најпре над водом Ладошког језера. Рибаре који су бацали мреже изненада су обасјали необични снопови светлости. Погледали су у небо и видели да је у ваздуху пловила икона Богородице са Младенцем на левој руци. Икону је са свих страна обасјавала златна светлост слична сунчевој. Летописац бележи да се јављала пред очевицима укупно на седам места, да је светлим зрацима пловила по ваздуху, и да се на крају зауставила на обали реке Тихвинке. Чудотворна икона је утицала да се малобројни народ тих крајева покрсти и на месту њеног последњег обретења изгради дрвену цркву посвећену Успењу Богородице у којој је и чувана чудотворна икона Тихвинска. Познато је да је ова црква три пута горела, а да је светиња је остајала и остала неоштећена.

Након трећег пожара, велики кнез Василије Иванович је наредио да се на месту дрвене подигне камена црква. Када је зидање (зидана је од 1507. до 1515. године) цркве, било скоро завршено, изненада су се срушили сводови. Под рушевинама је остало двадесет радника. Крчење гомиле камења и малтера је трајало неколико дана, а раднике на које се обрушила огромна маса материјала су сматрали погинулима. Међутим, трећег дана су их под рушевином нашли све живе и читаве. Овај храм је иначе био на посебном месту у списку установа које су се налазиле под покровитељством кнежевске породице, што је било свакако и у вези са важношћу северне новгородске области, која је за руску државу била, како важан трговачки центар и копча са северним суседима, тако и главни бедем одбране северних граница на којима је ретко кад бивало мирно.

Захваљујући овој икони Успенски храм постаје омиљена богомоља и уточиште бројних ходочасника. Ту је 1527. године боравио и велики кнез Василије III, а његов син и наследник Иван IV Васиљјевич Грозни, уочи одласка у поход на Казањско царство и уочи самог свог крунисања, за првог руског цара, које је било јануара 1547. године, дошао је у ову цркву да се моли Богу и Богородици пред иконом Тихвинском за разум и снагу у намераваним подухватима. Небеска Царица му је услишила молитве, поход на Казањ је био успешан, владао је Русијом тако успешно да је од немирне кнежевине направио велику царевину.

Манастир утврђен иконом

Одужио се велики цар Богородици Тихвинској. Тринаест година након своје прве молитве пред њом, донео је указ да се уз храм Успења где се икона налазила подигне мушки манастир, такође посвећен Успењу Богородице. По његовој наредби је пројектован тако да је био утврђен каменим бедемом, што га је чинило и чврстим војним утврђењем, које је Русији, нарочито са севера у та времена, било веома неопходно. То ''неопходно'' се нарочито потврдило на почетку седамнаестог века (1613-1614), када су стари руски непријатељи Швеђани заузели северни град-утврду Новгород и у више наврата покушавали да освоје и овај манастир, али им није полазило за руком. По предању, нису само камени бедеми и срчаност монаха спасили манастир, него је и чудотворна икона Богородица Тихвинска, помогла да се браниоци учврсте у вери и не одступе пред непријатељем. Десило се да су монаси, чувши да је након освајања Новгорода, на манастир кренула силна шведска војска, а у намери да напусте манастир и спасу живе главе, покушали да узму и понесу са собом светињу икону Тихвинску, али никако нису могли да је макну с места. То су протумачили као знак Небеске Царице и решили су да остану са својом Заштитницом у манастиру и да се боре до последњег. Ситуација је била готово безнадежна, Швеђани су након безуспешних напада преко бедема, почели да копају канале испод бедема, не би ли на тај начин ушли у манастирско двориште, али су се неочекивано и необјашњиво повукли и, како бележи летописац, у паници се разбежали, јер им се почела причињавати, час силна војска која иде од Москве, час небеска војска руских витезова.

Након невероватне победе над Швеђанима, у манастир су стигли мајстори живописци да насликају копију чудотворне иконе Тихвинске. Мир са Шведском је 1617. потписан управо пред том новом Тихвинском иконом, која је, као сведок овог чина, свечано отпремљена у Москву и постављена у Успенски саборни храм. Браниоци Русије са северне стране, грађани Новгорода су ипак молили да им се ова икона да на поклон и чување. Молба им је услишена и ''спис'' чудотворне иконе Тихвинске је постављен у Софијску саборну цркву у Новгороду, где се и данас налази.

После Октобарске револуције (1920. године), манастир Успења Богородице је затворен, а чудотворна икона Богородица Тихвинска је била експонат у Тихвинском музеју. У новембру 1941. године су је запленили немачки фашисти и однели је у, такође окупирани град Псков, а у пролеће 1944. године је доспела у Ригу затим Либаву, која је била у зони америчке окупације Немачке. После многих перипетија, икона је, 1950. године; захваљујући архиепископу рижском Јовану стигла у Чикаго у руски саборни храм Свете Тројице. Архиепископ Јован је свештеницима оставио аманет да се икона не враћа у Русију, док се не обнови Тихвинско монашко братство. Седам и по деценија је, и без своје светиње и без монаха, пустовао манастир Успења Богородице у Тихвину. На срећу је дошло време да се у Русији чује последња жеља руског духовника, који се упокојио далеко од своје матушке Отаџбине и услиши молитва правоверних Руса. Тихвински манастир је враћен Руској Православној Цркви 1995. године и братство манастира је почело да се обнавља, а девет година касније, 23. јуна светиња Тихвинска је, уз све црквене почасти, враћена у Русију, а на дан када се слави обретење ове иконе, деветог јула исте 2004. године, икона је враћена на своје старо место у Успенску цркву Тихвинског Успенског манастира, где се и данас налази. Небројене колоне верника икону су испратиле из Москве, а на исти начин је дочекана у манастиру у Тихвину. Руски народ је дочекао да се још једна светиња врати под њен небески кров. Саме од себе падају на памет речи из беседе ''Свети кнез Владимир – Крститељ Русије'', епископа Николаја Велимировића одржане 28. јула 1932. године у Саборној цркви у Београду: ''Доћи ће време, а оно је већ ту, када се у Русији неће само обнављати иконе светаца од Св. Владимира, Св. Серафима и до последњих новомученика са Царем мучеником на челу – огласити небу и земљи да је руски народ поново рођен у страдању, поново крштен крвљу, преобраћен Христом и спреман да помогне целом свету.''

Нама се ваља даноноћно молити и кандило не гасити пред Пресветом Богородицом, да заштити наш малобројни народ на Косову и Метохији и да му да снагу духа и срчаност да се одупре онима, који насрћу на нашу веру и наш дом.

Фото: Наша Русија

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер