Кијево-печерскa Светоуспенскa лаврa - Легенде руских манастира (IV)

Први пут сам путовала у Русију, то јест у СССР, седамдесетих година прошлог века. Тада се обично прво обилазила Украјина и пре свега њен главни град Кијев.

После толико година, остао је утисак великог зеленог града, широког Дњепра и сећање на катакомбе Кијево-Печерске лавре, а како и не би, када је главна улица Кијева тада била улица са највише зеленила на свету, Дњепар, моћан и тајновит, као у Гогољевим повестима, а катакомбе Кијево-Печoрске лавре су биле једно потпуно ново и неочекивано искуство. Уски ходници под земљом и са страна тих ходника, у удубљењима зидова, мумифицирана тела монаха из давних векова.

Сва појашњења водича су давно заборављена, али је у памћењу остала оштро урезана слика нечег што нисам ни претпостављала да постоји. Ни слутила нисам да ћу после неколико деценија писати о том свом сећању.

Кијев – главна улица Крeшчатик из времена СССР

Драги читаоче, настављам причу о руским манaстирима и легендама везаним за њих. Свесна да је тема широка и дубока као океан, трудићу се да ти приближим најзначајније светионике, који осветљавају непрегледну пучину руске духовности и православља.

Корабија, како су се некада називале барке којом ћемо пловити, ће бити жеља да сазнамо што више, а једра наша надања и вера да ћемо у томе и успети. Пожелимо једрима свежи ветар наше радозналости.

Ипак, пре него се отиснемо ка пучини, да се подсетимо, шта су то манастири, како су устројени, када су настали и који је манастир први руски манастир.

Монаштво је нарочити облик посвећења живота Богу, одрицање од земаљских блага и радости, удаљавање од свакодневнице световног живота, са циљем узношења молитве за друге и себе. У основи монаштва лежи отшелничество. Реч је настала од глагола отићи, удаљити се, и отшелници су они монаси који су се удаљавали, одлазили у пусте, ненасељене крајеве и тамо се подвизавали и молили Богу. Одатле и реч пустињак, која није везана за пустиње као географски појам, него за пуста места – без људи. Прва хришћанска монашка комуна, или манастир основан је на југу Египта далеке 318. године. Основао га је монах Пахомије у Тавени (или Табени). У почетку се овакав начин организацције монашког живота називао Киновија, што је у преводу са грчког значило заједнички живот, заједничко становање. Подразумевало се да сви монаси, чланови киновије, све што им је неопходно за живот, храну, одећу, обућу и остало добијају од манастира, а да опет њихов рад буде бесплатан, а резултати тог рада да у потпуности припадну манастиру. 

Јављање анђела Пахомију Великом

У Русији су се први монаси – отшелници, као и први манастири појавили заједно са појавом хришћанстава. Први руски манастир по предању је Пустино-Николајевски у Кијеву и Вознесенски у Минску. Након масовног крштења Руса крајем десетог века веома брзо је никло чак двадесет два манастира.

Задржимо се код манастира који се налази у Кијеву, а који је назван Печерским још 1062. године, а име манастира се веже се за прве пештере – пећине (староруски: печора), које су ископане још у једанаестом веку.

Рећи ће незналице - па то је Украјина, међутим они који не мере време актуелним, значи временски веома трошним политичким збивањима знају да је света земља руског православља над Дњепром, руска света земља.

Сам манастир се налази на високој десној обали Дњепра и временом је прерастао у Лавру, чији је данашњи назив Кијево-Печерска Светоуспенска лавра. Као велики и најутицајнији руски православни мушки манастир, он је још и пре монголских освајања добио статус Лавре. Лавром су називани утицајни велики манастири који су се могли поредити са мањим градовима, који имају и своје улице. Реч ''лавра'' је дошла из грчког језика у коме она буквално значи ''улица''. Кијево–Печорска лавра је до Октобарске револуције био највећи религиозни православни центар у који су верници – ходочасници из целог света ишли, као што муслимани иду у Меку. О томе нешто касније, а сада се вратимо историји.

Кијево-печерска Светоуспенска лавра под небеским знацима

Летописац бележи да се монах Антоније 1051. године, дошавши са Атоса,  уселио у пећину, коју је за себе био ископао монах, духовник Јарослава Мудрог, отац Иларион, који је непосредно пре тога био рукоположен за митрополита. Митрополит Иларион је и први Рус који је добио то црквено звање.

Како је број следбеника монаха Антонија растао, изграђен је Успенски храм и монашке келије на земљи. Антоније је умео да од кнеза Изјаслава измоли територију за манастир, а она је подразумевала комплетно брдо изнад пештера. Летописац Нестор у својој историји ''Повест древних времена'' бележи и то да су ту раније обитавали разбојници Нормани, пљачкаши трговачких лађа које су пловиле по Дњепру, а да су опљачкано благо крили у пећинама. Када је Апостол Андреј Првозвани стигао у ове крајеве, прво је благословио земљу на којој је данас Лавра и подигао крст на брду.

Апостол Андреј Првозвани поставља крст на Кијевском брду

Након тога на ово место стиже и монах Антоније. И данас се каже да је ова земља над Дњепром света и да се ономе који прође кроз главни улаз у Кијево-Печерску лавру, а који се зове Свете двери, опрашта половина грехова.

За Антонијем су дошли други монаси – отшелници, број пећина – катакомби се повећавао и све су биле повезане подземним ходницима. Када је Антоније напустио свет земаљски, сахрањен је у пештери и то је постало правило да се монаси тамо сахрањују. Многи од њих су се природним путем претварали у мумије. У томе је и суштинска разлика од египатских мумија, које су специјално балзамоване.

Катакомбе под Лавром

Бог се потрудио да људска рука на овој светој православној земљи сазида велелепне храмове, али оно што посебно издваја ову лавру јесу и ове људском руком створене пећине, боље рећи катакомбе, под називом Ближе (Антонијеве) и Даље (Теодосијеве). Оне се налазе на дубини од 5 до 20 метара и чине прави лавиринт дужине око 600 метара, ширина тих ходника је од 1 до једног и по метра и у њима је погребено више од сто светих подвижника Руске православне цркве. Ту под земљом је сачувано и шест малих цркава са иконостасима од позлаћеног бакра. Годинама се дужина катакомби увећавала. Говорило се да ходници иду чак и испод Дњепра и долазе до манстира у Черњигову. Ова тврдња није доказана, али се зна да је дужина подземних ходника ипак огромна и да још увек нико није успео да испита све пећине, све пролазе и све ходнике. Није тајна да је свака експедиција, која се била латила тог посла наилазила на различите препреке, веће или мање, али довољне да се рад морао прекидати. Као да су Небеса одредила да не може свак ући у сваки кутак земаљских подвига и страдања руских монаха – аскета и да тај узани пролаз, пролаз кроз врата спасења сваки понаособ мора зарадити личним подвигом, или страдањем.

Једна од цркви у пештерама под Лавром

Лавра је неколико пута силно страдала, у 13. веку од кана Батија, када су побијени скоро сви монаси. Била је обновљена, да би је крајем 14. века опљачкао и спалио кримски кан Гиреј. Лавра је поново обновљена и у 16. веку је одолела новом и нимало слабијем непријатељу – католицизму. Без обзира на све невоље и притиске католичке цркве и када је добар део украјинске земље подлегао овим притисцима, Лавра се одржала, као православни духовни светионик руског народа. Манастир и његови монаси су у свим временима били веома поштовани и од народа и од самих кнежева и племства.

Позивам те, драги читаоче, да обиђемо барем део лавре која сада у пуном сјају стоји на светој руској земљи.

Главни улаз у лавру су Света врата, а због веровања опраштања грехова, главна намера свих ходочасника је била да се прође кроз Света врата, која су још називана и царска врата. Како сам већ напоменула, веровало се да је проласком кроз та врата сваком вернику опроштено пола грехова, а друга половина се опраштала обиласком пећина. Најважније је било не спотаћи се, јер је спотицање на тим местима тумачено тако да грешника његови греси вуку земљи и да му греси нису опроштени.

Света (Царска) врата и црква Свете Тројице Кијево–Печерске лавре

Морам признати да нисам знала за овај податак када сам кроз њих пролазила, али знам само да је било давно и у оном животном добу, кад земљу док ходаш и не додирујеш него летиш на крилима младости и радозналости. Бојим се да сад, и не бих баш смирено прошла кроз та врата и низ катакомбе – грешан је човек, и те како грешан. Зато за сваки случај и како је ред, прекрстимо се пред Светим вратима изнад којих се налазила најстарија чудотворна икона Богородице у Русији  - икона Успења мајке божије а није згорег и да уђемо у надвратну цркву. Ваља се помолити у овој светињи подигнутој изнад Светих врата, а у славу Живоначалне Тројице, која је најстарија црква сачувана у свом првобитном облику. Грађена је од 1106. до 1108. године. Налазила се на бедему тврђаве и некада је била кула стражара.

Надвратна црква Свете Тројице - иконостас

Одмах пада у очи неизрецива лепота изрезбареног позлаћеног иконостаса из 18. века. Центар храма украшава огроман лустер – полијелеј, тежине скоро 700 килограма, изливен и постављен 1724. године. Да подсетим на историјске оквире – то је време императора Петра Великог. Накуписмо се у овом храму вере и самопоуздања и кренусмо Царском улицом право ка Сабору Успења Пресвете Богородице који је и главни храм ове лавре и ''богомсаздани'' архетип свих манастира и храмова древне Русије и усипаљњица (некропола) кијевских кнежева.

Таман смо кренули, кад се са десне стране пред нама указа велики звоник лавре, који је веома дуго, скоро до недавно, био највише здање у Кијеву. 

Звоник Лавре

Висок је 96,5 метара, грађен 14 година (од 1731. до 1745. године). Темељи овог здања су од гранита и дубоки су око осам метара, зидови су ширине седам метара, а пречник непуних 29 метара. Звоник има четири нивоа рачунајући и приземље, од којих је сваки засебна целина. Површина куполе износи преко 500 квадратних метара, а на њој је крст висине четири ипо метра. На том четвртом делу звоника, био је постављен сат тежак четири и по тоне. На другом нивоу (првом спрату) се налазила јавна библиотека. На трећем нивоу била су постављена звона чија је укупна тежина износила 5000 пудова. Пуд износи скоро 16,4 килограма. Једно од звона од 1000 пудова је изливено у самој Лаври, једно, још веће, од 1636 пудова је изливено у Москви. На четвртом нивоу је 1774. године био постављен велики сат. Металурзи из Доњецка су 2005. године излили звоно од седам тона за трећи ниво овог велелепног звоника. Ово прелепо звоно је стајало на постаменту све до Преображења Господњег 2012. године, када је и подигнуто на звоник.

Звоно из Доњецка пре постављања на звоник

Ја баш нешто посебно и не волим да наводим бројке, али, не може човек да заобиђе овакве податке, јер завређују сваку пажњу и дивљење. Замислите само тадашње путнике намернике, ходочаснике из оних земаља, где није било оваквих здања. Некако нехотице падају на памет стихови Матије Бећковића из песме ''Распра пред Никшићким манастиром има ли под небом више богомоље", коју иначе најтоплије препоручујем. Ево само две строфе:

   ''Гледао сам цркву у свето Кијево

   Сва Црна Гора стала би јој у порту

   А овај манастир би се у њеном олтару

   Могао комотно обртати ко радиш.

   А ко је велики све му је велико.

   Замислите само колика јој је брава

   Кад у брави станује црквењак

   С читавом фамилијом.''

Кијево–Печерска Светоуспенска лавра

Након ове ведрине кренимо даље.

Како друкчије него чудом, назвати и Успенски саборни храм је главни храм ове лавре. Према летопису ''Повест древних времена'' летописца Нестора, црква основана још 1072. године. То је био и први камени храм у овом манастиру. Камени није значио да је искључиво од камена него од чврстог материјала, било да је цигла, или камен. Налази се наспрам Светих врата у центру Саборног трга горње Лавре. Овде морам да додам да су се вековима формирали комплекси зграда и храмова око Даљих (Доњих ) пештера и Ближих (Горњих), па се почело говорити Доња и Горња Лавра. Погледајмо овај велелепни храм у тишини, како би боље чули водича.

Саборни Успенски храм Кијево–Печерске лавре

Неколико легенди је везано за подизање овог храма. Једна од њих говори како је Богородица позвала четири неимара у Влахернски храм и рекла им ''Хоћу да подигнем себи цркву у Русији, у Кијеву''. Дала је градитељима своју икону, мошти седам мученика и новац за три године градње.

Мошти је требало да буду узидане у темеље, а икона да буде главна икона храма. Мајстори су на небу видели изглед цркве коју је требало да сазидају и још им је Богомајака рекла – Меру сам послала, - појас Мога Сина.''

Познато је да је новац за храм дао војвода Симон, управо је он донео преподобном Антонију златни појас и златни венац са породичног Распећа Христовог. Симон је у најтежим тренуцима свог живота два пута видео на небу и одраз цркве која је требало да буде изграђена и њене димензије 20 са 30 са 50.

Када су неимари из Цариграда дошли у Кијев и упитали преподобне Антонија и Теодосија где они желе да се храм подигне, они су одговорили  ''Тамо где Господ одлучи''. Након молитве светих отаца, то место се чудесним начином три пута указало: на том месту је пала роса, а над њим се на небу указала ватра. Тако се до данас преноси покољењима да је храм подигнут на месту које је обележено посебним божијим знацима. Храм је изграђен веома брзо, за само неколико година, рушен од разних непријатеља, обнављан и постојао је све до 1941, године, када га Немци дижу у ваздух.

Фашистичко виђење лепоте: 3. новембар 1941. порушени саборни Успенски храм

Немачки фашисти су 1941. године минирали и срушили Успенски храм. Та чињеница је констатована још на Нирнбершком процесу, као и то да је под руководством немачког државног комесара Ериха Коха храм темељно опљачкан и све драгоцености превезене у Немачку. Ливени сребрни престо из олтара, сребрне царске двери, сребрне ризе скинуте са икона, као и сребрни ковчези у којима су се налазиле мошти светих. Однета су и јеванђеља у скупоценим златним и сребрним кованим повезима, украшеним драгим камењем и још преко две хиљаде драгоцених предмета. Од тада се губи сваки траг и чудотворној икони Печерске Богородице по којој је лавра и добила име. Осим драгоцености понели су са собом и фотографије порушеног храма као сведочанство свог ''успеха''.

Након рата храм је био остављен да као рушевина сведочи о злочину нациста. Ипак је 1995. године донет указ о његовом поновном подизању. Неимари су имали задатак да посао буде завршен до прославе јубилеја 950 година од оснивања Лавре. Храм је био подигнут и осликан за пет година и 24. августа 2000. године освећен. Кијево-Печерска лавра је 1990. године унета у списак Светске баштине УНЕСКО. У данашње време Доња лавра се налази под управом Украјинске православне цркве (Московског патријархата), а Горња под управом Кијево–Печерског националног парка, а према документу Министарства културе Украјине од 11.7.2013. пише: ''Сви објекти Заповедника (резерват) остају у државном власништву, једино што је 75 објекта Доње Лавре предато манастиру на коришћење, без новчане надокнаде (кирије)''. Шта рећи, а не насмејати се онима који су заборавили, да ''Земаљско је царство за малена, а Небеско вазда и довијек''!

За десет векова постојања, прво манастир, па затим Лавра израста у велелепни комплекс цркава и манастира, који не оставља равнодушним ни вернике ни туристе, којих је овде (и туриста и верника), до сада било преко педесет милиона. Легенде ове Лавре имају своју хиљадугодишњу историју. Сваки зид, свака стопа земље памти свеце и подвижнике. Овде све одише лепотом и тајном. Једна од најлепших легенди, али са историјском основом је да су у Кијево-Печерској Лаври мошти руског витеза, епског јунака – Иље Муромца. Њега је Руска  Православна црква прогласила за свеца још 1643. године.

Мошти Иље Муромца

Онај ко се приклони његовим моштима бива излечен када су болести кичме у питању. Ово има своју подлогу у скаски о Иљи Муромцу, према којој је он до своје 12. године лежао непокретан. Онда су једном приликом дошли божји људи са живом водом и дали му да се напије. Када се напио те воде постао је толико јак да није могла земља да га држи, него су му ноге пропадале кроз тло. Онда су му дали да попије друге воде, како би му одузели део те силе. Након тога је дечак порастао у неустрашивог витеза који је бранио руски народ од разних непријатеља. У нашој епској поезији, њему би одговарао Марко Краљевић, али само делимично.

Виктор Васњецов: ''Витезови'' (Третјаковска галерија)

Лик Иље Муромца је ушао у епску поезију, а забележио га је и велики руски сликар Виктор Васњецов на свом чувеном платну ''Витезови'' (Богатыри), но о том платну, драги читаоче – спутниче, нешто више, када будемо у посети Третјаковској галерији, једино што ћу додати је да је на овој слици Иља Муромец  у средини.

За сада остајемо у Лаври. Сваки од путника има слободно време да до следеће приче обиђе многобројне храмове ове светиње, да се диви фрескама и иконама, да се у тишини помоли Богу, упали свећу и за живе и за упокојене, да, понекад кријући и од самог себе затражи опроштај за оно што зна и што не зна да је погрешио, да обиђе катакомбе и поклони се моштима незнаних подвижника и замисли се шта је то срећа, како се стиже до спасења и да прочишћене душе изађе на светлост новог дана и сети се, да и кад не иде све како треба, погледа у небо над собом и види како лако по њему плове облаци и схвати да се треба радовати сваком светлом дану, нарочито, ако га пут донесе на овакво свето место.

Слава – Величина и лепота православног света Кијево-Печерска Светоуспенска лавра

Неко паметан је рекао да младост није доба живота него стање духа, па верујући тим речима, ко буде расположен да након обиласка Кијево- Печерске Лавре, дође на познату барку, обећавам – неће се покајати. Следећа пловидба ће бити пут Москве, где нас чека толико градитељских чуда, толико лепоте и вере, и толико тајни да је грехота не укрцати се не отпловити у срце словенске матице.