Смутна времена и њихови јунаци - легенде руских манастира (I)

Верујем да су чак и они који су на већ познат начин прескочили школовање и умну гимнастику, чули за појам ''Смутноје времја'', или барем смутно (мутно време). Ако ништа друго, сигурна сам да им је лов са овим називом добро позната забава.

Не брини, верни читаоче, нећу писати о тренутној ситуацији у Србији, зашто бих се мешала у директан пренос предаје наше отаџбине у руке наших вековима проверених непријатеља, тим пре што ово писмо пишем из земље, где се државни, црквени и духовни суверенитет мери сасвим друкчијим аршинима. Пишем из Русије, која је својим достигнућима и прегалаштвом задужила човечанство, а нас Словене посебно.  Један од највећих Словена Фјодор Михајлович Достојевски је још као младић записао: ''Човек је тајна и загонетка и ако цео свој живот проведеш одгонетајући је, не можеш рећи да си узалуд проживео век''. Ову његову мисао тумачи свак по свом виђењу, поимању и осећању, а ја бих се усудила да у овој мисли заменим реч човек речју Русија. И тако: ''Русија је тајна и загонетка... Ја те овом приликом, драги читаоче и сабеседниче, позивам да се укрцаш на брод племените жеље за новим сазнањима, у чија једра дувају ветрови радозналости, вере и немирног духа, наравно, ако имаш жељу да се макнеш из нашег мрака и сурдука кроз који јездимо у суицидни загрљај са Европском Унијом..

Хвала на друштву. Крећемо ка Москви, али се сада нећемо заустављати у престолном граду, идемо одмах у метро, брже је, излазимо на станици ''Комсомољскаја''. Пред нама је Јарославска железничка станица – ремек дело архитектуре ''Московског модерна''. Одатле крећу возови у подмосковски град Сергијев Посад. Тамо је свето место руског православља Троице-Сергијева Лавра, која је никла око Троицког манастира, подигнутог 1337. године. Од станице до Лавре идемо пешке, да се емотивно и духовно припремимо за светињу која је од самог настанка била потпора московским кнежевима и увек имала веома важну улогу у духовном, државном и политичком животу Русије.

Света Тројица - Сергијева лавра

Службени назив овог манастира је Светотроицка Сергијева Лавра. Ово је највећи мушки ставропигијални манастир у Русији. Налази се у Подмосковљу, на реци Кончура. Око овог манастира се развио град Сергијев Сад. Манастир је основан 1337. године, а његов оснивач је Сергије Радоњежски. Од 1668. године манастир постаје Патријаршиска ставропигија.

Појаснићу реч ставропигијални: Ставрос, или стаурос на грчком значи крст, одатле ставропигијални манастир значи манастир чији крст при подизању храма освећује сам патријарх. У другом случају, крст који шаље патријарх, као знак посебне добре воље, ставља се у олтар манастирске цркве. Ставропигија је подизање, или узиђивање крста у храм који се подиже. У зидовима цркава старијег датума се често може видети узидани крст. Овај акт симболично показује независност манастира, или храма од управе епархије у којој се манастир географски налази. Ставропигијални манастири су под управом патријарха, или Синода.

Дионисије - икона "Житије Сергеја Радоњежеског (15. век)

Када сам, пре нешто више од десет година, први пут угледала манстирске зидине, храмове, куполе, чувени звоник Лавре и златни кров храма Свете Тројице, застала сам и наглас изговорила: ''Хвала ти, Господе, што си ме удостојио овог призора, ове лепоте, ове величине и моћи словенске''! Ступивши не тло манастира, на ово свето тло осећамо бруј векова и духовну снагу народа који зида и чува овакве грађевине. Пијемо воду из светог извора и полако пловимо у прохујале векове, слушамо причу за причом, о прегалаштву неимара, о штедрости владара, понајвише Ивана Грозног, за кога мирне савести можемо рећи да је један од највећих српских потомака, затим сведочења о мудрости стараца о подвижништву монаха и о српском уделу у овој реалној скаски. Ипак се са највише пажње, пијетета и љубави говори о оснивачу манастира светом Сергију Радоњежском. Није ни чудо што је овај манастир, његове тајне и духовници имао и још увек има значајно место у уметничким делима великих руских стваралаца, понајвише сликара.

Храм Свете Тројице

О руском и словенском свецу Сергију Радоњежском подробније у неком од следећих писама, а сада, како би рекли романтичари, да скинемо вео тајне са странице на којој је исписана и испричана историја овог манастира у времену названом ''смутноје''. Ова страница руског летописа, пожутела не само од векова, него од злата славе и части је са самог почетка (за млађане читаоце, веома далеког) седамнаестог века.

Поглед на Лавру из ваздуха

Реч је о херојској одбрани овог манастира 1608. године. Скоро шеснаест месеције био под опсадом Пољака, Литванаца, најамника Немаца и Руса издајника. У то страшно време пред руском државом су била два пута: први пут је био тежи и подразумевао је да руски народ по цену тешке борбе и неминовних губитака остане у својој самосталној држави, а други да прихвати понуду ондашње европске братије, да се лепо преда, па да још лепше живи у тадашњој Европској Унији, конкретно Пољској краљевини.

Тада се, тачније 1608. године, престоница руског царства, Москва, налазила у некој врсти полублокаде. У московском предграђу Тушино био је логор пољске војске и лажног цара Димитрија II , која га је ту и довела. Без обзира на надмоћније снаге Пољаци и лажни цар нису били у стању да освоје Москву, али им је пошло за руком да освоје важне градове Централне Русије: Владимир, Суздаљ, Ростов Велики. Јарослављ. Под крај септембра исте године стигли су и под зидине Троице-Сергијевог манастира који се налази североисточно од Москве. Овај манстир је почетком седамнаестог века већ био веома важан религиозни центар који је имао богату ризницу, а био је и тврђава првог реда.

Зидине које опасују Тројице – Сергијеву лавру су изграђене за време царевања Ивана IV Васиљјевича – Грозног. Сам манастир је имао 12 кула, које су повезане бедемом – високим од 7 до 15 метара. Дужина зидина овог моћног утврђења је до 1200 метара, а ширина од 5 до 7 метара. Зна се да је првобитна висина бедема била око 6 метара а ширина три ипо метра. На зидинама је било 110 топова, затим бројни механизми – бацачи, као и котлови за кување смоле и воде чиме су поливани они који су покушавали да се попну уз зид. Све ово је од манастира чинило моћно утврђење, које је могло издржати дугу опсаду. Тврђава је имала довољан број квалитетног оружја и велике залихе барута и топовске ђулади. Русијом је владао Василије Шујски,  последњи од Рјуриковича на русском престолу. Он је пре него су Пољаци стигли до манастира, послао у манастир стрељачке и козачке одреде које је предводио војвода Григорије Долгоруков. Бранилаца је било нешто више од три хиљаде, 2300 војника, а остали део су чинили сељаци из суседних села, монаси, ходочасниццци, манастирски радници.

Последњи Рјурикович на руском трону Василије Шујски

У манастиру је све време блокаде била и принцеза Ксенија Годунова, која је пострижена у монахиње по наређењу лажног цара Димитрија I.

Није непријатељу био само циљ манастир, као грађевина и стратешки важно место, нити само богат плен у виду злата, оружја, барута, него је најважнији циљ је био победити, сломити слободарски дух руског народа. Након неколико неуспешних покушаја да продру у манастир Пољаци су 29. септембра исте године, упутили браниоцима писмо са захтевом да отворе манастирску капију и да се предају на милост победника.

Пољски агресори су се надали да ће освајањем манастира поткрепити свој материјални положај и успети да додатно подрију већ недовољан углед Шујског, који није био омиљен у народу и да ће лакше освојити и Москву и руско царство. По ко зна који пут су начинили грешку, јер Руси Русију не везују за владара, него за себе и своју душу, и бране своју земљу, без обзира на то ко је на власти у Москви.

Тројице – Сергијев манастир је имао ко да штити, а имали су и шта да штите. Зато је одговор, који је у име опкољених написао архимандрит манастира Иоасаф, био јасан и недвосмислен: ''Нека је јасно вашем мрачном господству..... да узалуд мамите Христово стадо нас – православне хришћане .... знајте да ће се и дестогодишње дете у Троицко-Сергијевом манастиру насмејаати вашем безумљу и савету. На то што сте нам послали ми смо пљунули. Зар има користи да човек воли таму више од светла, истину да замени лажју, да част замени бешчашћем, а слободу горким ропством? За све благо овога света ми нећемо изневерити крст који смо целивали.''

Василиј Верешагин "Опсада Тројице - Сергијеве Лавре"

Било је јасно да ће се борити до последњег. У Посланици је још речено да војска бранећи православље, има обавезу ''да верно служи владару који валада у Москви''. Ова Посланица се умножавала и ширила по целој Русији и добила обележја државног документа и тако јачала снагу духа, како бранилаца, тако и целог руског народа, који ће се за само пар година саморганизовати и протерати непријатеља из земље.

Иако је пољска војска била десет пута бројнија од опкољених у манастиру, морала се и сама укопати, јер су повремено из манастира излазили руски одреди и правили прави метеж у непријатељским редовима.

Михаил Нестеров "Коњаници"

Првог новембра 1608. са три стране ноћу је изведен први велики јуриш на тврђаву. Непријатељ је успео да запали зидине, али је тиме осветлио сам себе, па су браниоци без промашаја артиљеријом и другим оружјем успели да одбију напад и натерају у бег непријаатеља, који је имао огромне губитке.

Шта све нису покушавали Пољаци, поткопавали зидине и минирали те поткопе у нади да ће пробити пролаз и освојити манастир – тврђаву, али све је било узалуд. Руски одреди су чак успевали да излазе из тврђаве и у јуришима заплене, муницију, дрва, па чак и стоку, коју је пољска војска успут пљачкала и водила са собом, како би се прехранила. Ипак, опкољени у тврђави су полако губили муницију, људе, једни су гинули у боју, многи су умирали од болести и рана, код оних који су још били у стању да се боре, почињао је скорбут. Крајем јануара 1609. године је умирало и по петнаест људи дневно, да би на пролеће дошло до праве епидемије скрбута и број умрлих је био на десетине дневно. Половином  фебруара Василије Шујски је послао храну и товар неопходног барута према манастиру. Гласника, који је кренуо раније су ухватили Пољаци и он је под мукама испричао све што је знао и тако је караван који је пратио коњички одред од седамдесет козака под вођством атамана Останкова и двадесет манастирских слуга упао у заседу. Срећом да су били близу манастира, па је командир одбране манастира чувши битку, јуришем коњице успео да спаси и браниоце пошиљке и пошиљку.Зими напади Пољака и нису били тако чести, што је и разумљиво, али у пролеће су бивали све чешћи и све јачи. Сви су били одбијени, али уз велике губитке заштитника. Из тог времена датира прича о чуду светог оца Никилаја Мириликијског, коме се настојатељ манастира, архимандрит Иоасаф молио за помоћ на дан (22. маја) преноса моштију светог Николаја из Мир Ликије у Бари и који је учинио да народ у тврђави престане да умире. Данас се у Успенском храму Свете Тројице – Сергијеве лавре налази велика икона светог Николаја названа ''брза помоћница.''

Сведок опсаде Лавре - Икона Светог оца Николаја

Историчари и летописци ових догађаја су забележили сваки детаљ ове сурове опсаде и витешке одбране. Веома интересантне су приче о онима који су бежали из једног у други табор, јер су на тај начин обе стране долазиле до драгоцених информација. Тако су нападачи сазнали да је у тврђави дошло до несугласица између војника и монаха, па су брже боље припремали нови велики напад. У манастир је претходно пребегао пољак Мартјаш и својим немилосрдним нападима на своје бивше саборце, стекао потпуно поверење руских војника и самог команданта. Дан пре напада у манастир је пребегао и један православни литванац и испричао како је Мартјаш шпијун и лажни пребеглица. Мартјаш је под мукама признао све, па и план напада, који је благодарећи томе и одбијен.

Алексеј Кившенко "Опсада Тројице - Сергијеве Лавре"

Најјачи напад и јуриш на зидине манастира је извршен крајем јула 1609. када су Пољаци, који су такође имали велике губитке, добили појачање. Напали су са све четири стране и поново ноћу. У манастиру је било свега нешто више од двеста људи, који су могли носити оружје. Командант одбране је наредио да се на зидине изнесе сав барут који је био у манастиру-тврђави, али реалне шансе за одбрану није било. Само је чудо могло спасити манастир. Оно се и догодило. Због грешке у сигналима, непријатељи су нападали једни друге. Нарочито су страдали Руси из Тушина, јер су Немци у мраку чувши руски говор мислили су да су то браниоци који су изашли из тврђаве. То исто су учинили и Пољаци и непријатељ је почео међусобну крваву битку прса у прса, а општи хаос је настао када су браниоци са тврђаве, прецизном артиљеријском паљбом тукли и једне и друге. На бојном пољу је ујутро освануло на стотине лешева. Неслога између Пољака, тушинских Руса и страних најамника, која је до тада тињала, се ујутру показала у свој својој страшној истини. Тушинци су напустили логоре испод манастирских зидина, отишли су и страни најамници, а редови пољака су просто десетковани због панике и масовног дезертерства.

Сергеј Кирилов "Преподобни Сергије Радоњежески" (Благосиљање)

Ујесен је у манастир стигао велики одред војводе Давида Жеребцова, а у зиму одред од петсто људи, којима је командовао Григорије Валујев. Пољаци су коначно одбијени од манастира, спаљени су њихови логори и након више од 15 месеци је скинута блокада са Тројице – Сергијевог манастира. Браниоци – борци су до јула 1609. скоро сви изгинули, њих 2125 су дали своје животе за слободу своје земље и стекли небеску славу. Осим њих је изгинуо и велики број деце, жена и стараца, који су се затекли у блокади. Захваљујући њиховој жртви није само сачуван манастир, него је под зидинама манастира за дуже време био задржан значајан део пољске војске, који би иначе био упућен на Москву. 

Опкољени преживели браниоци манастира су овај међусобни покољ непријатеља и дезертерство, то јест спас манастира гледали као Божије заступништво. Оснивачу манастира Сергију Радоњежском се једном јавила Мајка Божија и рекла му да ће она штитити манастир во вјеки вјеков. О томе и о вези овог манастира са нашим монасима пребеглим са Космета 1389. године и градом Новим Садом у једном од идућих писама, драги читаоче.