Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Kijevo-pečerska Svetouspenska lavra - Legende ruskih manastira (IV)
Kulturna politika

Kijevo-pečerska Svetouspenska lavra - Legende ruskih manastira (IV)

PDF Štampa El. pošta
Radojka Tmušić Stepanov   
petak, 14. novembar 2014.

Prvi put sam putovala u Rusiju, to jest u SSSR, sedamdesetih godina prošlog veka. Tada se obično prvo obilazila Ukrajina i pre svega njen glavni grad Kijev.

Posle toliko godina, ostao je utisak velikog zelenog grada, širokog Dnjepra i sećanje na katakombe Kijevo-Pečerske lavre, a kako i ne bi, kada je glavna ulica Kijeva tada bila ulica sa najviše zelenila na svetu, Dnjepar, moćan i tajnovit, kao u Gogoljevim povestima, a katakombe Kijevo-Pečorske lavre su bile jedno potpuno novo i neočekivano iskustvo. Uski hodnici pod zemljom i sa strana tih hodnika, u udubljenjima zidova, mumificirana tela monaha iz davnih vekova.

Sva pojašnjenja vodiča su davno zaboravljena, ali je u pamćenju ostala oštro urezana slika nečeg što nisam ni pretpostavljala da postoji. Ni slutila nisam da ću posle nekoliko decenija pisati o tom svom sećanju.

Kijev – glavna ulica Kreščatik iz vremena SSSR

Dragi čitaoče, nastavljam priču o ruskim manastirima i legendama vezanim za njih. Svesna da je tema široka i duboka kao okean, trudiću se da ti približim najznačajnije svetionike, koji osvetljavaju nepreglednu pučinu ruske duhovnosti i pravoslavlja.

Korabija, kako su se nekada nazivale barke kojom ćemo ploviti, će biti želja da saznamo što više, a jedra naša nadanja i vera da ćemo u tome i uspeti. Poželimo jedrima sveži vetar naše radoznalosti.

Ipak, pre nego se otisnemo ka pučini, da se podsetimo, šta su to manastiri, kako su ustrojeni, kada su nastali i koji je manastir prvi ruski manastir.

Monaštvo je naročiti oblik posvećenja života Bogu, odricanje od zemaljskih blaga i radosti, udaljavanje od svakodnevnice svetovnog života, sa ciljem uznošenja molitve za druge i sebe. U osnovi monaštva leži otšelničestvo. Reč je nastala od glagola otići, udaljiti se, i otšelnici su oni monasi koji su se udaljavali, odlazili u puste, nenaseljene krajeve i tamo se podvizavali i molili Bogu. Odatle i reč pustinjak, koja nije vezana za pustinje kao geografski pojam, nego za pusta mesta – bez ljudi. Prva hrišćanska monaška komuna, ili manastir osnovan je na jugu Egipta daleke 318. godine. Osnovao ga je monah Pahomije u Taveni (ili Tabeni). U početku se ovakav način organizaccije monaškog života nazivao Kinovija, što je u prevodu sa grčkog značilo zajednički život, zajedničko stanovanje. Podrazumevalo se da svi monasi, članovi kinovije, sve što im je neophodno za život, hranu, odeću, obuću i ostalo dobijaju od manastira, a da opet njihov rad bude besplatan, a rezultati tog rada da u potpunosti pripadnu manastiru. 

Javljanje anđela Pahomiju Velikom

U Rusiji su se prvi monasi – otšelnici, kao i prvi manastiri pojavili zajedno sa pojavom hrišćanstava. Prvi ruski manastir po predanju je Pustino-Nikolajevski u Kijevu i Voznesenski u Minsku. Nakon masovnog krštenja Rusa krajem desetog veka veoma brzo je niklo čak dvadeset dva manastira.

Zadržimo se kod manastira koji se nalazi u Kijevu, a koji je nazvan Pečerskim još 1062. godine, a ime manastira se veže se za prve peštere – pećine (staroruski: pečora), koje su iskopane još u jedanaestom veku.

Reći će neznalice - pa to je Ukrajina, međutim oni koji ne mere vreme aktuelnim, znači vremenski veoma trošnim političkim zbivanjima znaju da je sveta zemlja ruskog pravoslavlja nad Dnjeprom, ruska sveta zemlja.

Sam manastir se nalazi na visokoj desnoj obali Dnjepra i vremenom je prerastao u Lavru, čiji je današnji naziv Kijevo-Pečerska Svetouspenska lavra. Kao veliki i najuticajniji ruski pravoslavni muški manastir, on je još i pre mongolskih osvajanja dobio status Lavre. Lavrom su nazivani uticajni veliki manastiri koji su se mogli porediti sa manjim gradovima, koji imaju i svoje ulice. Reč ''lavra'' je došla iz grčkog jezika u kome ona bukvalno znači ''ulica''. Kijevo–Pečorska lavra je do Oktobarske revolucije bio najveći religiozni pravoslavni centar u koji su vernici – hodočasnici iz celog sveta išli, kao što muslimani idu u Meku. O tome nešto kasnije, a sada se vratimo istoriji.

Kijevo-pečerska Svetouspenska lavra pod nebeskim znacima

Letopisac beleži da se monah Antonije 1051. godine, došavši sa Atosa,  uselio u pećinu, koju je za sebe bio iskopao monah, duhovnik Jaroslava Mudrog, otac Ilarion, koji je neposredno pre toga bio rukopoložen za mitropolita. Mitropolit Ilarion je i prvi Rus koji je dobio to crkveno zvanje.

Kako je broj sledbenika monaha Antonija rastao, izgrađen je Uspenski hram i monaške kelije na zemlji. Antonije je umeo da od kneza Izjaslava izmoli teritoriju za manastir, a ona je podrazumevala kompletno brdo iznad peštera. Letopisac Nestor u svojoj istoriji ''Povest drevnih vremena'' beleži i to da su tu ranije obitavali razbojnici Normani, pljačkaši trgovačkih lađa koje su plovile po Dnjepru, a da su opljačkano blago krili u pećinama. Kada je Apostol Andrej Prvozvani stigao u ove krajeve, prvo je blagoslovio zemlju na kojoj je danas Lavra i podigao krst na brdu.

Apostol Andrej Prvozvani postavlja krst na Kijevskom brdu

Nakon toga na ovo mesto stiže i monah Antonije. I danas se kaže da je ova zemlja nad Dnjeprom sveta i da se onome koji prođe kroz glavni ulaz u Kijevo-Pečersku lavru, a koji se zove Svete dveri, oprašta polovina grehova.

Za Antonijem su došli drugi monasi – otšelnici, broj pećina – katakombi se povećavao i sve su bile povezane podzemnim hodnicima. Kada je Antonije napustio svet zemaljski, sahranjen je u pešteri i to je postalo pravilo da se monasi tamo sahranjuju. Mnogi od njih su se prirodnim putem pretvarali u mumije. U tome je i suštinska razlika od egipatskih mumija, koje su specijalno balzamovane.

Katakombe pod Lavrom

Bog se potrudio da ljudska ruka na ovoj svetoj pravoslavnoj zemlji sazida velelepne hramove, ali ono što posebno izdvaja ovu lavru jesu i ove ljudskom rukom stvorene pećine, bolje reći katakombe, pod nazivom Bliže (Antonijeve) i Dalje (Teodosijeve). One se nalaze na dubini od 5 do 20 metara i čine pravi lavirint dužine oko 600 metara, širina tih hodnika je od 1 do jednog i po metra i u njima je pogrebeno više od sto svetih podvižnika Ruske pravoslavne crkve. Tu pod zemljom je sačuvano i šest malih crkava sa ikonostasima od pozlaćenog bakra. Godinama se dužina katakombi uvećavala. Govorilo se da hodnici idu čak i ispod Dnjepra i dolaze do manstira u Černjigovu. Ova tvrdnja nije dokazana, ali se zna da je dužina podzemnih hodnika ipak ogromna i da još uvek niko nije uspeo da ispita sve pećine, sve prolaze i sve hodnike. Nije tajna da je svaka ekspedicija, koja se bila latila tog posla nailazila na različite prepreke, veće ili manje, ali dovoljne da se rad morao prekidati. Kao da su Nebesa odredila da ne može svak ući u svaki kutak zemaljskih podviga i stradanja ruskih monaha – asketa i da taj uzani prolaz, prolaz kroz vrata spasenja svaki ponaosob mora zaraditi ličnim podvigom, ili stradanjem.

Jedna od crkvi u pešterama pod Lavrom

Lavra je nekoliko puta silno stradala, u 13. veku od kana Batija, kada su pobijeni skoro svi monasi. Bila je obnovljena, da bi je krajem 14. veka opljačkao i spalio krimski kan Girej. Lavra je ponovo obnovljena i u 16. veku je odolela novom i nimalo slabijem neprijatelju – katolicizmu. Bez obzira na sve nevolje i pritiske katoličke crkve i kada je dobar deo ukrajinske zemlje podlegao ovim pritiscima, Lavra se održala, kao pravoslavni duhovni svetionik ruskog naroda. Manastir i njegovi monasi su u svim vremenima bili veoma poštovani i od naroda i od samih kneževa i plemstva.

Pozivam te, dragi čitaoče, da obiđemo barem deo lavre koja sada u punom sjaju stoji na svetoj ruskoj zemlji.

Glavni ulaz u lavru su Sveta vrata, a zbog verovanja opraštanja grehova, glavna namera svih hodočasnika je bila da se prođe kroz Sveta vrata, koja su još nazivana i carska vrata. Kako sam već napomenula, verovalo se da je prolaskom kroz ta vrata svakom verniku oprošteno pola grehova, a druga polovina se opraštala obilaskom pećina. Najvažnije je bilo ne spotaći se, jer je spoticanje na tim mestima tumačeno tako da grešnika njegovi gresi vuku zemlji i da mu gresi nisu oprošteni.

Sveta (Carska) vrata i crkva Svete Trojice Kijevo–Pečerske lavre

Moram priznati da nisam znala za ovaj podatak kada sam kroz njih prolazila, ali znam samo da je bilo davno i u onom životnom dobu, kad zemlju dok hodaš i ne dodiruješ nego letiš na krilima mladosti i radoznalosti. Bojim se da sad, i ne bih baš smireno prošla kroz ta vrata i niz katakombe – grešan je čovek, i te kako grešan. Zato za svaki slučaj i kako je red, prekrstimo se pred Svetim vratima iznad kojih se nalazila najstarija čudotvorna ikona Bogorodice u Rusiji  - ikona Uspenja majke božije a nije zgoreg i da uđemo u nadvratnu crkvu. Valja se pomoliti u ovoj svetinji podignutoj iznad Svetih vrata, a u slavu Živonačalne Trojice, koja je najstarija crkva sačuvana u svom prvobitnom obliku. Građena je od 1106. do 1108. godine. Nalazila se na bedemu tvrđave i nekada je bila kula stražara.

Nadvratna crkva Svete Trojice - ikonostas

Odmah pada u oči neizreciva lepota izrezbarenog pozlaćenog ikonostasa iz 18. veka. Centar hrama ukrašava ogroman luster – polijelej, težine skoro 700 kilograma, izliven i postavljen 1724. godine. Da podsetim na istorijske okvire – to je vreme imperatora Petra Velikog. Nakupismo se u ovom hramu vere i samopouzdanja i krenusmo Carskom ulicom pravo ka Saboru Uspenja Presvete Bogorodice koji je i glavni hram ove lavre i ''bogomsazdani'' arhetip svih manastira i hramova drevne Rusije i usipaljnjica (nekropola) kijevskih kneževa.

Taman smo krenuli, kad se sa desne strane pred nama ukaza veliki zvonik lavre, koji je veoma dugo, skoro do nedavno, bio najviše zdanje u Kijevu. 

Zvonik Lavre

Visok je 96,5 metara, građen 14 godina (od 1731. do 1745. godine). Temelji ovog zdanja su od granita i duboki su oko osam metara, zidovi su širine sedam metara, a prečnik nepunih 29 metara. Zvonik ima četiri nivoa računajući i prizemlje, od kojih je svaki zasebna celina. Površina kupole iznosi preko 500 kvadratnih metara, a na njoj je krst visine četiri ipo metra. Na tom četvrtom delu zvonika, bio je postavljen sat težak četiri i po tone. Na drugom nivou (prvom spratu) se nalazila javna biblioteka. Na trećem nivou bila su postavljena zvona čija je ukupna težina iznosila 5000 pudova. Pud iznosi skoro 16,4 kilograma. Jedno od zvona od 1000 pudova je izliveno u samoj Lavri, jedno, još veće, od 1636 pudova je izliveno u Moskvi. Na četvrtom nivou je 1774. godine bio postavljen veliki sat. Metalurzi iz Donjecka su 2005. godine izlili zvono od sedam tona za treći nivo ovog velelepnog zvonika. Ovo prelepo zvono je stajalo na postamentu sve do Preobraženja Gospodnjeg 2012. godine, kada je i podignuto na zvonik.

Zvono iz Donjecka pre postavljanja na zvonik

Ja baš nešto posebno i ne volim da navodim brojke, ali, ne može čovek da zaobiđe ovakve podatke, jer zavređuju svaku pažnju i divljenje. Zamislite samo tadašnje putnike namernike, hodočasnike iz onih zemalja, gde nije bilo ovakvih zdanja. Nekako nehotice padaju na pamet stihovi Matije Bećkovića iz pesme ''Raspra pred Nikšićkim manastirom ima li pod nebom više bogomolje", koju inače najtoplije preporučujem. Evo samo dve strofe:

   ''Gledao sam crkvu u sveto Kijevo

   Sva Crna Gora stala bi joj u portu

   A ovaj manastir bi se u njenom oltaru

   Mogao komotno obrtati ko radiš.

   A ko je veliki sve mu je veliko.

   Zamislite samo kolika joj je brava

   Kad u bravi stanuje crkvenjak

   S čitavom familijom.''

Kijevo–Pečerska Svetouspenska lavra

Nakon ove vedrine krenimo dalje.

Kako drukčije nego čudom, nazvati i Uspenski saborni hram je glavni hram ove lavre. Prema letopisu ''Povest drevnih vremena'' letopisca Nestora, crkva osnovana još 1072. godine. To je bio i prvi kameni hram u ovom manastiru. Kameni nije značio da je isključivo od kamena nego od čvrstog materijala, bilo da je cigla, ili kamen. Nalazi se naspram Svetih vrata u centru Sabornog trga gornje Lavre. Ovde moram da dodam da su se vekovima formirali kompleksi zgrada i hramova oko Daljih (Donjih ) peštera i Bližih (Gornjih), pa se počelo govoriti Donja i Gornja Lavra. Pogledajmo ovaj velelepni hram u tišini, kako bi bolje čuli vodiča.

Saborni Uspenski hram Kijevo–Pečerske lavre

Nekoliko legendi je vezano za podizanje ovog hrama. Jedna od njih govori kako je Bogorodica pozvala četiri neimara u Vlahernski hram i rekla im ''Hoću da podignem sebi crkvu u Rusiji, u Kijevu''. Dala je graditeljima svoju ikonu, mošti sedam mučenika i novac za tri godine gradnje.

Mošti je trebalo da budu uzidane u temelje, a ikona da bude glavna ikona hrama. Majstori su na nebu videli izgled crkve koju je trebalo da sazidaju i još im je Bogomajaka rekla – Meru sam poslala, - pojas Moga Sina.''

Poznato je da je novac za hram dao vojvoda Simon, upravo je on doneo prepodobnom Antoniju zlatni pojas i zlatni venac sa porodičnog Raspeća Hristovog. Simon je u najtežim trenucima svog života dva puta video na nebu i odraz crkve koja je trebalo da bude izgrađena i njene dimenzije 20 sa 30 sa 50.

Kada su neimari iz Carigrada došli u Kijev i upitali prepodobne Antonija i Teodosija gde oni žele da se hram podigne, oni su odgovorili  ''Tamo gde Gospod odluči''. Nakon molitve svetih otaca, to mesto se čudesnim načinom tri puta ukazalo: na tom mestu je pala rosa, a nad njim se na nebu ukazala vatra. Tako se do danas prenosi pokoljenjima da je hram podignut na mestu koje je obeleženo posebnim božijim znacima. Hram je izgrađen veoma brzo, za samo nekoliko godina, rušen od raznih neprijatelja, obnavljan i postojao je sve do 1941, godine, kada ga Nemci dižu u vazduh.

Fašističko viđenje lepote: 3. novembar 1941. porušeni saborni Uspenski hram

Nemački fašisti su 1941. godine minirali i srušili Uspenski hram. Ta činjenica je konstatovana još na Nirnberškom procesu, kao i to da je pod rukovodstvom nemačkog državnog komesara Eriha Koha hram temeljno opljačkan i sve dragocenosti prevezene u Nemačku. Liveni srebrni presto iz oltara, srebrne carske dveri, srebrne rize skinute sa ikona, kao i srebrni kovčezi u kojima su se nalazile mošti svetih. Odneta su i jevanđelja u skupocenim zlatnim i srebrnim kovanim povezima, ukrašenim dragim kamenjem i još preko dve hiljade dragocenih predmeta. Od tada se gubi svaki trag i čudotvornoj ikoni Pečerske Bogorodice po kojoj je lavra i dobila ime. Osim dragocenosti poneli su sa sobom i fotografije porušenog hrama kao svedočanstvo svog ''uspeha''.

Nakon rata hram je bio ostavljen da kao ruševina svedoči o zločinu nacista. Ipak je 1995. godine donet ukaz o njegovom ponovnom podizanju. Neimari su imali zadatak da posao bude završen do proslave jubileja 950 godina od osnivanja Lavre. Hram je bio podignut i oslikan za pet godina i 24. avgusta 2000. godine osvećen. Kijevo-Pečerska lavra je 1990. godine uneta u spisak Svetske baštine UNESKO. U današnje vreme Donja lavra se nalazi pod upravom Ukrajinske pravoslavne crkve (Moskovskog patrijarhata), a Gornja pod upravom Kijevo–Pečerskog nacionalnog parka, a prema dokumentu Ministarstva kulture Ukrajine od 11.7.2013. piše: ''Svi objekti Zapovednika (rezervat) ostaju u državnom vlasništvu, jedino što je 75 objekta Donje Lavre predato manastiru na korišćenje, bez novčane nadoknade (kirije)''. Šta reći, a ne nasmejati se onima koji su zaboravili, da ''Zemaljsko je carstvo za malena, a Nebesko vazda i dovijek''!

Za deset vekova postojanja, prvo manastir, pa zatim Lavra izrasta u velelepni kompleks crkava i manastira, koji ne ostavlja ravnodušnim ni vernike ni turiste, kojih je ovde (i turista i vernika), do sada bilo preko pedeset miliona. Legende ove Lavre imaju svoju hiljadugodišnju istoriju. Svaki zid, svaka stopa zemlje pamti svece i podvižnike. Ovde sve odiše lepotom i tajnom. Jedna od najlepših legendi, ali sa istorijskom osnovom je da su u Kijevo-Pečerskoj Lavri mošti ruskog viteza, epskog junaka – Ilje Muromca. Njega je Ruska  Pravoslavna crkva proglasila za sveca još 1643. godine.

Mošti Ilje Muromca

Onaj ko se prikloni njegovim moštima biva izlečen kada su bolesti kičme u pitanju. Ovo ima svoju podlogu u skaski o Ilji Muromcu, prema kojoj je on do svoje 12. godine ležao nepokretan. Onda su jednom prilikom došli božji ljudi sa živom vodom i dali mu da se napije. Kada se napio te vode postao je toliko jak da nije mogla zemlja da ga drži, nego su mu noge propadale kroz tlo. Onda su mu dali da popije druge vode, kako bi mu oduzeli deo te sile. Nakon toga je dečak porastao u neustrašivog viteza koji je branio ruski narod od raznih neprijatelja. U našoj epskoj poeziji, njemu bi odgovarao Marko Kraljević, ali samo delimično.

Viktor Vasnjecov: ''Vitezovi'' (Tretjakovska galerija)

Lik Ilje Muromca je ušao u epsku poeziju, a zabeležio ga je i veliki ruski slikar Viktor Vasnjecov na svom čuvenom platnu ''Vitezovi'' (Bogatыri), no o tom platnu, dragi čitaoče – sputniče, nešto više, kada budemo u poseti Tretjakovskoj galeriji, jedino što ću dodati je da je na ovoj slici Ilja Muromec  u sredini.

Za sada ostajemo u Lavri. Svaki od putnika ima slobodno vreme da do sledeće priče obiđe mnogobrojne hramove ove svetinje, da se divi freskama i ikonama, da se u tišini pomoli Bogu, upali sveću i za žive i za upokojene, da, ponekad krijući i od samog sebe zatraži oproštaj za ono što zna i što ne zna da je pogrešio, da obiđe katakombe i pokloni se moštima neznanih podvižnika i zamisli se šta je to sreća, kako se stiže do spasenja i da pročišćene duše izađe na svetlost novog dana i seti se, da i kad ne ide sve kako treba, pogleda u nebo nad sobom i vidi kako lako po njemu plove oblaci i shvati da se treba radovati svakom svetlom danu, naročito, ako ga put donese na ovakvo sveto mesto.

Slava – Veličina i lepota pravoslavnog sveta Kijevo-Pečerska Svetouspenska lavra

Neko pametan je rekao da mladost nije doba života nego stanje duha, pa verujući tim rečima, ko bude raspoložen da nakon obilaska Kijevo- Pečerske Lavre, dođe na poznatu barku, obećavam – neće se pokajati. Sledeća plovidba će biti put Moskve, gde nas čeka toliko graditeljskih čuda, toliko lepote i vere, i toliko tajni da je grehota ne ukrcati se ne otploviti u srce slovenske matice.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će crnogogorski „Zakon o slobodi veroispovesti“ biti povučen?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner