Legende ruskih manastira (II) - Sergej Radonježski i Sergijeva lavra

Dragi čitaoče, radujem se našem novom susretu i javljam ti da sam se ponovo uputila ka Trojice Sergijevoj lavri. Naravno, opet metroom, opet stanica Komsomoljskaja, zatim jedna od devet moskovskih železničkih stanica, Jaroslavska, za čiji bajkoviti izgled dugujemo jednom od najsjanijih predstavnika Moskovskog moderna Fjodoru Osipoviču Šehtelju. I tako, ovog puta vozom ''eljektičkom'' do mesta Sergijev Posad.

Moram priznati da, kada sam se namerila da pišem o legendama ruskih manastira, nisam baš mogla da se pohvalim nekim većim i dubljim znanjem o njima i pretpostavljala sam da me čeka dug i istraživački posao. Ipak, ono što sam sigurno znala je to da ću, kada su u pitanju manastiri Ruske pravoslavne crkve, najpre pisati o Svetoj trojici – Sergijevoj lavri. To, istina, nije prvi ruski manastir u koji sam ušla, ali je prvi za koji sam znala da je srpski duhovni i neimarski trag u njemu svetao i nebeski.

Ovaj manastir je odigrao veoma važnu ulogu u državnom i političkom životu Rusije i oduvek je bio sigurna potpora moskovskim kneževima. U prošlom pismu sam pisala o opsadi manastira u doba ''smutnog vremena'' i toj priči bih dodala samo podatak da je pod zidinama manastira poljska vojska bila i 1618. godine, ponovo bezuspešno i poslednji put!

 Moskovski metro, stanica ''Komsomoljskaja''

U Sergijev manastir su rado dolazili i ruski carevi, od kojih je Ivan IV Vasiljejevič i kršten u njemu, a car Petar Veliki je tu sačuvao glavu, kada su se protiv njega pobunili vojnici – strelci. Kasnije se car Petar Veliki odužio svom ubežištu, jer je za njegove vladavine u manastiru izgrađena velelepna trpezarija u baroknom stilu i u njenom sklopu hram posvećen samom Sergiju Radonježskom. Carica Ana Ioanovna, koja nije zapamćena po baš dobroj vladavini, jeste prema svetotroičkom Sergijevom manastiru ipak bila darežljiva.

Železnička stanica ''Jaroslavska''

Po njenom ukazu je prvog oktobra 1742. godine u manastiru otvorena Duhovna seminarija. U  1744. godini, velika ruska carica Jelisaveta Petrovna, svojim ukazom od 1742. godine daje manastiru status Lavre. Nepun vek kasnije (1814) u ovaj manastir prešla je jedna od navećih duhovnih školskih ustanova u Rusiji - Moskovska duhovna akademija.

Ovo je u 18. i 19. veku bio jedan od najbogatijih manastira Rusije. Imao je ogromno imanje i mnoge manufakture. Veoma dobra finansijska situacija je omogućavala manastiru da po potrebi pomaže rusku vojsku. Samo u 1812. godini, Lavra je ruskoj armiji dala pomoć od sedamdeset hiljada rubalja. Početkom dvadestog veka u Lavri se nalazila velika štamparija. U njenom vlasništvu su bila i dva hotela koji su se nalazili nedaleko od Lavre, zatim manufakture (proizvodnja igračaka, svećnjaka, krstova, duboreza) i konjušnice. Tada je u Lavri živelo više od četiri stotine monaha. (Hoteli su u naše vreme vraćeni Lavri i sada već primaju goste. Cena prenoćišta je vrlo skromna (od 10 do 30 evra).

Nakon Oktobarske revolucije, Lavra je delila tešku sudbinu ostalih pravoslavnih institucija u Rusiji. Dvadesetog januara 1918. godine, pravno gledano, bila je pretvorena u neku vrstu radne jedinice. Ipak je monaški život bio nastavljen sve do 21. oktobra 1919. godine, kada su monasi bili preseljeni u Černjigovske i Getsimanske skite – ćelije. U novembru te iste godine država je ''zbog nedostatka smeštaja za bolnice, škole i dečje vrtiće'', donela odluku o zatvaranju Lavre.

Raspuštena je Duhovna akademija, a 11 aprila 1919. otvorene su mošti prepodobnog Sergija. Nakon godinu dana je Sovjet narodnih komesara, kojim je predsedavao Vladimir Lenjin, ne mareći za molbe patrijarha Tihona, doneo odluku da se na mestu Lavre otvori Istorijsko-arhitekturni muzej. Može se reći da je ova odluka bila i neka vrsta ''utešne nagrade'', jer je ipak samo zdanje manastira održavano i koliko-toliko čuvano.

Carica Jelizaveta Petrovna

Poslednje bogosluženje u Trojickom hramu je bilo održano 31. maja 1920. goddine. U toku sledeće decenije zatvorene su sve ćelije manastira, skinuta manastirska zvona. Nakon Drugog svetskog rata lavra je vraćena crkvi, ali je sve do 1953. godine u njoj bio Zagorski učiteljski fakultet.

 Hram Sergiju Radonježskom nad manastirskom trpezarijom

Danas u Lavri živi oko dvesta monaha, a ovo sveto mesto je ponovo centar ruske duhovnosti, sa svojom duhovnom akademijom, štamparijom, radio-stanicom i mnogim drugim obeležjima savremenog doba.

Ikonostas hrama Sergiju Radonježskom

Međutim, sve to stoji na osnovi koju je svojom verom i neimarstvom založio Sergije Radonježski sa svojom sabraćom i svim potonjim monasima, podvižnicima, jer kao što ni jedne građevine bez ljudi nema, tako ni manastira nema bez, pre svega, velikih duhovnih neimara, jer snaga duha zida najtvrđu građevinu u čoveku, a to je vera u Boga. Ta snaga duha pomaže ljudima da stvore i materijalna blaga i lepote, kakav je i Sergijev manastir.

Moskovska duhovna akademija sa Hramom pokrova Presvete Bogorodice

Sada ću se, dragi čitaoče, bojim se neuka, usuditi da ti približim ovog velikog ruskog sveca, pa te molim da mi ne zameriš, ako nešto neprecizno objasnim. Sergije Radonježski za Ruse ima, uslovno rečeno, onaj značaj, kakav za nas ima Sveti Sava. Sergije Radonježski je prvi ruski svetac koji je kanonizovan nakon skidanja tatarsko-mongolskog jarma.

Ikonostas Hrama pokrova Presvete Bogorodice

Prema žitiju se njegov glas čuo tri puta, još dok je bio u utrobi svoje majke koja se molila. Prvi biograf Sergija Radonježskog Epifanije Premudri beleži da je budući svetac, koji je po rođenju dobio ime Varfolomej, rođen u selu Varnice, nedaleko od Rostova, od oca Kirila i majke Marije. Otac mu je bio plemić. U raznim biografijama ovog sveca se navodi nekoliko različitih godina njegovog rođenja, ali Ruska pravoslavna crkva uzima da je to 3. maj 1314. godine.

Mihail Nesterov: ''Dečak Varfolomej - javljanje anđela dečaku Varfolomeju''

Kada je navršio deset godina roditelji su svog sina Varfolomeja, zajedno sa braćom, starijim Stefanom i mlađim Petrom, poslali u crkvenu školu. Za razliku od svoje braće Varfolomej je mnogo zaostajao u učenju. Učitelj ga je grdio, roditelji se ljutili, a on sam se u suzama trudio i molio, ali u učenju nije napredovao. 

Jednom prilikom, kada mu je bilo trinaest godina, po očevom naređenju je pošao da traži konje koji su pasli bez čobana. Kada je izašao na proplanak, ugledao je pod jednim hrastom starca – shimnika, blagog lika, sličnog anđelu, kako se u suzama usrdno moli Bogu. Dečak je prišaao i čekao da neznanac završi molitvu. Kada ga je starac ugledao, upitao ga je '' Šta tražiš čedo''. Dečak mu ispriča svoju muku, a starac mu pruži komadić prosfore i reče ''pojedi ovo, jer ti se daje kao znamenje blagodati Božje i razumevanja Svetog pisma .... i za učenje ne brini, od danas ti Gospod daruje znanje veće nego što je u tvoje braće''. Dečak je zamolio starca da svrati u kuću njegovih roditelja. Ovi su ispričali starcu znamenja koja su pratila rođenje njihovog sina, a starac odgovori: ''Dete vaše će biti veliko pred Bogom i pred ljudima''.

Paraman: ''Ja rane Gospoda moga Isusa Hrista na telu svom nosim''

Tako je i bilo. Negde oko 1389. godine, nakon ženidbe starijeg sina Stefana, otac Kiril i majka Marija su primili shimu u Hotjkovo-pokrovskom manastiru u Podmoskovlju. Shima je monaški čin koji je uslovljen veoma strogim pravilima življenja – asketski, ravnoanđeoski život. To je u stvari svečana zakletva pravoslavnih monaha da će poštovati strogo propisana pravila monaškog života. Danas može da znači i mantiju, svešteničku gornju odeću.

Nakon smrti roditelja, Varfolomej je sam krenuo u isti manastir, a tamo je već, kao inok, živeo njegov brat Stefan, koji je već bio obudoveo. Težeći najstrožem monaštvu, on nije ovde dugo ostao, nego je ubedivši i brata Stefana krenuo u guste neprohodne šume severoistočno od Moskve. Zaustavili su se pored reke Končur. Zajedno su od brvana izgradili kelije i hram u čast Svete trojice. Stefan ipak nije izdržao usamljenički život i otišao je u Moskvu. Varfolomej se 1337. sa 23 godine postrigao i postao monah Sergije; a kasnije će postati poznat kao otac Sergije Radonježski.

A. Kivšenko: Otac Sergije blagosilja Dimitrija Donskog pred Kulikovsku bitku

Više od godinu dana je proveo u potpunoj samoći i stalnoj molitvi. Ceo taj kraj je tada bio obrastao gustim gotovo neprohodnim šumama, prepunim svakojakih zveri. Legenda beleži da je Sergije hranio divlje zveri i da su mu medvedi jeli iz ruke. Glas o njegovom podvizavanju se pročuo po okolini i jedan za drugim počeli su dolaziti otšelnici – pustinjaci i tako se postepeno obrazovalo bratstvo, koje se 1345. godine formiralo kao Trojice – Sergijev manastir, a sam Sergije je bio njegov drugi iguman. Prvi je bio Mitrofan, koji je postrigao Sergija.

U istoriji Ruske pravoslavne crkve Sergije Radonježski se beleži i kao reformator monaškog života u manastirima. On je zabranio da monasi od vernika primaju bilo kakve lične darove u bilo kom vidu. Odredio je pravilo da monasi ne poseduju nikakvu svojinu, da žive od svog rada i sam je tome pravilu davao primer. I kao iguman manastira je radio sve poslove koji su bili pred njim, od krpljenja i pranja odeće, sečenja šume, zidanja zgrada, cepanja drva i slično.

Slava manastira i njegovog igumana Sergija je postepeno rasla i u manastir je pristizalo sve više sveta, mnogi su ostajali da žive blizu manastira, ostavljaajući mu svoja imanja i mnoga druga blaga. Dolazili su obični ljudi, ali i kneževi. Dobar glas o Sergiju je došao čak do Carigrada i vaseljenskog patrijarha Ilofeja, koji mu je po specijalnom glasniku poslao paraman, mantiju i gramotu u kojoj ga je pohvalio za savesno vođenje monaškog života i manastira i savetovao ga da u manstir uvede kinoviju, što je podrazumevalo stroga pravila manastirskog življenja.

Da se podsetimo, šta je to kinovija, a šta paraman.

Istorija beleži da je prva hrišćanska monaška komuna, ili manastir osnovan na jugu Egipta daleke 318. godine. Osnovao ju je monah Pahomije u Taveni (ili Tabeni). U početku se ovakav način organizaccije monaškog života nazivao Kinovija, što je u prevodu sa grčkog značilo zajednički život, zajedničko stanovanje. Podrazumevalo se da svi monasi, članovi kinovije, sve što im je neophodno za život, hranu, odeću, obuću i ostalo, dobijaju od manastira, a da opet, njihov rad bude besplatan, a rezultati tog rada da u potpunosti pripadaju manastiru.

Paraman je kvadratni platneni medaljon, na kome je četvorokraki pravoslavni krst u dnu kog su oružja kojima je Hristos mučen i adamova glava. Po ivici paramana je na crkvenoslovenskom jeziku naapisan citat iz poslanice apostola Pavla Galatima «Azъ ѩzvы Gospoda moego Iisusa Hrista na tѣlѣ moemъ nošu». (Ja rane Gospoda moga Isusa Hrista naa telu svom nosim). Paraman monasi – shimniki nose pod odećom, na telu, veže se tako da on bude na leđima, a da vezice na grudimaa obrazuju krst.

No vratimo se podvižništvu oca Sergija, oji je sa blagoslovom mitropolita Alekseja, u život manastira uveo kinoviju, što se kasnije raširilo po ostalim ruskim manastirima. Sam mitropolit Aleksej je na samrti molio Oca Sergija koji je tada bio najugledniji duhovnik u Ruskoj Pravoslavnoj crkvi, da bude njegov naslednik, ali Sergije nije pristao na to. Ostao je da bude ono što jeste, monah koji je mogao tihim i krotkim rečima da umiri najgrublja i najogorčenija srca.

Osim ovog manastira Sergije je osnovao još četiri manastira, a oko pedeset su osnovali njegovi učenici. Istorija beleži da su učenici Sergijevih učenika podigli još pedeset manastira i to je takođe jedna od osnovnih veličina ovog ruskog sveca. Mesto na kome je on podigao prvo duhovni, pa materijalni manastir je postalo pravo duhovno semenište iz koga je samo u srednjem veku niklo više od sto manastira. Takvo što nije zabeleženo nigde u svetu. Iz žitija se saznaje da je Sergije učinio mnoga čuda. Dolazili su mu ljudi iz svih krajeva Rusije.

U državnu istoriju Rusije Sergije Radonježski je ušao kao čovek koji je uspeo da ujedini nesložne ruske kneževe i predskazao je pobedu Dimitrija Donskog na Kulikovom polju. Blagosiljajući kneza pre bitke sa kanom Mamajem, poslao je sa vojskom i svoja dva najbolja monaha Aleksandra Peresveta i Andreja Oslabju. Moram ovde dodati da su ruski umetnici napravili izvanredan crtani film o ovoj dvojici monaha – heroja.

Proročanstvo prepodobnog Sergija se ostvarilo: na dan Uspenja Presvete Bogorodice (8 /21. sertembar) 1380. godine, ruska vojska je pod komandom Dimitrija Donskog do nogu potukla Tatare i to je bio početak konačnog oslobođenja Rusije od tatarsko – mongolskog jarma.

Otac Sergije je doživeo duboku starost. Pola godine pre kraja ovozemaljskog puta, pozvao je monaško bratstvo i blagoslovio svog učenika Nikona za novog igumana. Uoči same smrti ih je ponovo pozvao i oprostio se sa njima rečima: ''Upamtite braćo! Pre svega imajte strah Božiji, čistotu duševnu i ljubav nelicemernu''.Upokojio se 25. septembra 1392. godine, a kroz trideset godina 5. (18. jula) 1422. godine su obretene njegove mošti. O tome je pisao i Pahomije Logotet. Svaki Srbin bi moraao znati ime ovog letopisca, jer je Pahomije Logotet, imao još jedan nadimak – Serb. Za njega može da se kaže da je dika našeg roda, jer je svojevremeno bio najobrazovaniji čovek u Rusiji, ali o tome i o još ponečemu vezanom za srpsko ruske veze kada je Trojice – Sergijeva Lavra u pitanju, u sledećem pismu, cenjeni čitaoče.