Sada kada su, kako se to popularno kaže, „sve maske pale“, ne samo zahvaljujući Vikiliksu nego i zbog realnog političkog i ekonomskog bilansa sadašnje vlade koja proglašava uspehom to što je Srbiju dovela tu gde je ona danas, ne treba odgovornost prebaciti samo na političare.

Građani Srbije plaćaju veliku, neoptimalnu i neefikasnu državnu upravu (načini finansiranja objašnjeni u delu o državnoj upravi). Vlast nije spremna da izvrši reorganizaciju zbog očuvanja socijalnog mira i zarad opstanka na vlasti, a na štetu građana koji je plaćaju.

Srbija bi preko Vas i Skupštine Srbije, dobrovoljno dopustila da međunarodna komisija zvanično utvrdi, da li nacionalne institucije, mediji i elita uzrokovali i odgovorni za raspad SFRJ, ratove i genocid.

Od početka taj projekat bio je minsko polje kako za vlast tako i za opoziciju. Ako se izvede do kraja, biće adut demokratama u direktnom okršaju za mesto gradonačelnika (Đilas–Vučić). Ako pak propadne ili iza sebe ostavi kompromitujuće tragove, biće paradigma svega što se dešava.

Toma je otišao, a umesto njega je dojahao karijerni diplomata, sa manjkom frizure i viškom arogancije u diplomatskom opštenju. I tako, Filip Riker, novi zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD nastavlja dobro utabanom stazom ponižavanja Srba i Srbije.

Neće SAD ponovo da upada u „nepriliku“ pa da im Srbi hapse šefa CIA za Balkan, kao onda 2002. godine kada je uhapšen DŽon Dejvid Nejbor, već sada daju politička ovlašćenja prekaljenim špijunima, koji ovoga puta rade javno i kroz medije plasiraju ono što se ranije šifrovano dostavljalo i krilo.

Predstavnici vlasti su govorili o tome da moraju da se povuku crvene linije ispod kojih Srbija ne može da ide, ali zaboravljaju da je njihov državni i politički zadatak da ih oni kao nosioci državnih funkcija i ovlašćenja jasno povuku i da ih se dosledno pridržavaju.

Pitala sam se kome pripada nasleđe zemlje koja je stvarala istoriju čitave zapadne Evrope, a koja se danas, umesto borbe za savezništvo sa slobodnim čovečanstvom, uz zvuk ratnog roga, pretvorila u jenkijevsku kolonijalnu pešadiju?

Kakva je to država koja svojim stanovnicima ne može da obezbedi osnovno ljudsko pravo, pravo na rad? Da li je ona po meri svih svojih stanovnika, ili samo pak onih koji pripadaju partokratijama i njima bliskim građanima.

Ako bi Srbija u bilo kom trenutku priznala nezavisno Kosovo, slučaj arnautske narko-države više ne bi bio u vezi sa separatističkim pokretima u tim zemljama, što bi ovima omogućilo da se pridruže ostalim dvadeset dvema članicama EU i Srbiji u priznavanju Kosova.