Možda sam naivan, ali rekao bih da nas je savremena istorija dovoljno poučila da, ako su Amerikanci, Britanci i Nemci nezadovoljni – mora da nešto radimo kako treba. Bojim se da to „nešto“ ima veze sa „kosovskom politikom“ i aktuelnim spoljnopolitičkim inicijativama.

Teorija zavere je samo etiketa koju jak stavlja slabom kao umobolnom. Stigmatizuje se i getoizira pokušaj uočavanja povezanosti naizgled nezavisnih društvenih događaja i, u njihovoj pozadini, usklađeno delovanje raznorodnih socijalnih grupa.

Izbori za savete su tako, umesto da budu doprinos normalizaciji stanja u Srbiji i doprinesu uklapanju i lojalnosti etničkih zajednica, izazvali neslogu i sukobe ne samo sa državom nego i unutar manjinskih zajednica, u centru pažnje je ostalo pitanje političke moći.

Kako potiču sa margine, ove grupe imaju nešto levičarsko i one su, zapravo, po svojoj “narodnoj” ili narodskoj priči, bliže onima što spadaju u dve trećine nego što je to ijedna politička stranka u Srbiji.

Svakome od nas je zapravo potreban topao dom sa pogledom na dvorište, neko ko o nama brine dvadesetčetvoročasovno. I ako samo malo bolje razmislimo doći ćemo do zaključka da smo svi mi pomalo Mila, zar ne?

Od danas se može očekivati da će se povećati broj zemalja koje će prihvatiti da je Kosovo nova samostalna država. U stvari, “kosovski slučaj” koristi se kao trojanski konj za napad na svetsku instituciju (UN) koja se našla na putu globalizma.

Okupacione vlasti izdiktirale su novi ustav Japanu, uspostavile svoje vojne baze, sudile ratnim zločincima, određivali ko će im biti prijatelji, a ko neprijatelji. Japanci su to sve poslušno i kooperativno prihvatili kao nešto što se mora.

Bilo je iluzorno očekivati da će nepovoljno savetodavno mišljenje MSP-a pokrenuti talas ostavki u političkom rukovodstvu Srbije. Naprotiv, desilo se suprotno. Demonstrirano nam je gotovo monolitno jedinstvo u novo-staroj fazi borbe za Kosovo i Metohiju.

Prividna trivijalnost postavljenog pitanja ne izvinjava skandaloznu trivijalnost ponuđenog rešenja. Pitanje nije najbriljantnije formulisano i ono odražava nepostojanje ma kakve sofistikacije u krugovima srpske diplomatije.

Država priča kako nije odustala od borbe za Kosovo. Istina je da je odustala davno. I da ne sme da to kaže Srbima na Kosovu. Ni njima dole ni onima s druge strane administrativnog prelaza. Mišljenje suda u Hagu   jeste, na kraju krajeva, ono što ne bi trebalo da nas je iznenadilo.