Logika potencijalnih tužbi nije nimalo zanemarljiva. Parničari verovatno nisu toliko naivni da smatraju da će svoja materijalna potraživanja ostvariti preko pravosudnih sistema Republike Srpske i Republike Srbije.

I dok zapadne vlade većinom ignorišu izveštaj Dika Martija ili pokušavaju da preko njega ćutke pređu, nevladine organizacije u Srbiji ne reaguju. Nijedna. Ljudska prava jesu ugrožena, ratni zločin jeste monstruozan, ali su žrtve očito pogrešne nacionalnosti.

Da li je u ijednoj evropskoj zemlji zabranjena prodaja Mladićevih statua ili majica sa njegovim likom? Nije. To je prima facie dokaz da prodavci za tezgama na Zelenom vencu postupaju u potpunosti u skladu sa evropskim vrednostima.

 U svakom slučaju rezultat ove ujdurme i državnog skandala jeste da smo još jednom demonstrirali svoju „servilnost“, neozbiljnost i da smo od dve ponuđene mogućnosti izabrali treću koja je gora od obe- izneverili smo i EU i Kinu, a ponajviše smo izneverili sebe.

Ponovo nam se dešava obrazac viđen u avgustu. Najpre Vuk Jeremić i srpska diplomatija nešto logično i dobro urade. Onda se digne „evroatlantska kuka i motika“. Na kraju, Tadić dođe do „realističkog“ zaključka da je bolje slediti interese naših „prijatelja“ iz Vašingtona i Brisela.

Orić je bio u Beogradu? Ako je to tačno, onda bitno pitanje glasi: kako su Specijalno tužilaštvo za ratne zločine i njegov šef, Vladimir Vukčević, na to reagovali? Ako su propustili da to učine, zašto?

Predsednik je ili neoprostivo ishitren i nepromišljen, ili svesno učestvuje u otvorenom laganju građana, činu koji je na njegovom položaju daleko gori od neplaćanja računa za struju.

Jasno je da lažna krivična prijava advokata Popovića, koja ima za cilj  politički obračun sa Koštunicom i kao takva je kratkovida i nepromišljena, optužuje i Đinđića, o čemu advokat nije obavestio svoje klijente, majku i sestru pokojnog premijera.

Još od kraja ratova 1990-ih, mnogi u Srbiji žive u nadi da se spasenje za Srbiju nalazi u njenom članstvu u NATO-u i Evropskoj uniji. Njeni lideri su hipnotisani nadom da će članstvo u evro-atlantskoj zajednici obezbediti čudo. Ali, čudo koje priželjkuju neće se dogoditi.

Režim dozvoljava ženama da budu majke ali ne i preduzetnice. Ili da budu preduzetne, ali ne i majke. Na kraju će biti  kao i sa slogano  „I Evropa i Kosovo“, koji je jedno vreme glasio „Ili Evropa ili Kosovo“, da bipostao „Ni Evropa ni Kosovo“.