субота, 16. октобар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > "Суд Партије"
Преносимо

"Суд Партије"

PDF Штампа Ел. пошта
Цвијетин Миливојевић   
среда, 19. мај 2021.

„У дворану је доведен Ј.Б. Његово лице има нешто од оних физиономија које потсјећају на челик. Свијетлим очима гледа преко цвикера врло хладно, али енергично и мирно... Записничар је забиљежио да Ј.Б. разумије оптужницу, те исказује: „Ја се не ћутим кривим иако признајем оно, за што ме тужи Д.о, јер не сматрам овај суд компетнтним, већ само суд Партије! Не признајем буржоаски суд, јер се сматрам одговорним само својој комунистичкој партији. Признајем да сам члан илегалне Комунистиче партије Југославије, признајем да сам радио на ширењу комунистичких идеја и пропагирао комунизам, те приказивао каква се неправда чини пролетеријату од буржоазије... Ја Закон о заштити државе нисам читао, али сам био свјестан да својим чином гријешим против тога закона. Ја држим да су природни закони виши од оних које створи једна класа, да притисне другу. Ја сам за своје идеале спреман жртвовати и свој живот!“

... Овако су, 8. новембра 1928, из велике дворане загребачког судбеног стола, са комунистичког (“бомбашког“) процеса против Јосипа Броза и осталих извештавале загребачке „Новости“.

Тако некако замишљам и Стефановић др Небојшу пред врховним напредњачким кадијством, с том разликом да он, „ћутао се или не ћутао кривим“, свеједно, не признаје чак ни „суд своје партије“, већ само „Божји“, пардон, суд Врховника лично.

Разумем и председника Републике зашто је кршење Устава Републике Србије и противуставни останак на положају врховног команданта паравојске Ес-ен-еса продужио „за до септембра“, пошто се, у међувремену, дохватио и „Торовог маља“ и замахнуо њиме према свим криминалцима, па и онима у сопственим редовима. Пре неки дан најавио је и „рат мафији у фудбалу“, што сам ја – да ли грешим – најавио као претњу истима онима које је управо сам Врховник довео на чело „два вечита најљућа ривала“ и Фудбалског савеза, приде. А да не говоримо о томе да нашег Врховника није мрзело ни да педантно израчуна да су „против њега“, тј. за „рушење, хајде њега, али и Србије“ (у разноразне медије, организације које подржавају, као и разне аналитичаре), баш сада, тајкуни споља и изнута, уложили 1,3 милијарде евра!

Зато се до рујна, пре него што коначно испуни обећање и постане председник свих нас, а не само чланова своје партије – као председник Републике, дохватио најпречег посла, чистки у једној од 100 партија у Србији. С намером, ваљда, да своме наследнику ову партију остави– чисту као апотеку!

Кад смо већ код чистки, оне најпознатије код нас свакакао су, не рачунајући Његошеву фиктивно-литерарну, „истрагу потурица“, претрага „ранковићеваца“ после „афере прислушкивања“ и Брионског пленума, те „диференцијација“ и јавно елиминисање „стамболићеваца“ након Осме седнице ЦК СКС.

Та „диференцијација“, кз друге половине осамдесетих, била је, као, „иницирана из базе“, наравно, по наруџбини, а по правилу, једногласно и акламативно, без расправа; све што је као налог долазило „одозго“, бивало је потврђивано „одоздо“ и тако цементирано, опет се враћало „овамо горе“ под завршни мур.

Прекаљени борци, реолуционари осведочене личне храбости, под најстрашнијим уценама - промптно су признавали злочине које нису починили, па се, шта више, и додатно самооптуживали и за више од онога што им је на душу стављао тужилац!

Путем медијске припреме и пропагандне „обраде“ неподобних преко „Одјека и реаговања“ и рубрика типа „Рекла – казала“ и „Крици и јауци“, провлачења кроз „топлог зеца“ и јавне инкриминације, после Осме седнице је до толике мере, од „издајничких“ елемената „очишћена“ та, у том моменту једина, партија да је Милошевићу, три године касније, када је легализовано вишестраначје, остало само да је, тако „умивену“, а подгојену, преименује, из комунистичког у, тада трендсетерскије, социјалистичко име.

У модерном свету, Стаљинове чистке из тридесетих које су потрајале све до 1938, када се над Европом и СССР-ом надвио црни облак нацизма и фашизма – немају обиљног такмаца. Након хапшења и елиминације првог ешалона партијских, војних и политичких руководилаца, хапшене су и стотине хиљада „обичних“ људи, који су отуживани (и којима је пресуђивано) због наводне саботаже, шијунаже, издаје, припреме атентата на највише државне руководиоце. Десетине хиљада људи је свакодневно и признавало те оптужбе, што се развило у масовну „епидемију признавања“ најмонстрознијих оптужби и „епидемију покајања“. Прекаљени борци, реолуционари осведочене личне храбости, под најстрашнијим уценама - промптно су признавали злочине које нису починили, па се, шта више, и додатно самооптуживали и за више од онога што им је на душу стављао тужилац!

Уз нужну ограду да су „сви ликови измишљени и да је свака сличност са стварним ликовима и догађајима у Србији 2021. случајна“, овде препоручујем враћање књизи професора Владимира Адамовића („Од власти до параноје – психобиографија Ј. В. Стаљина“), објављеној пре 32 године, а која обрађује и ово раздобље Стаљинове владавине.

Проф. Адамовић, уз напомену да је „жудња за влашћу била мотор који је Стаљина покретао, а власт била у позадини свих његових одлука и мотив поступака“, овако слика Џугашвилијеву психобиографију:

Док је, насупрот томе, Стаљин „како се све више пењао ка врху, све више и више кидао везе које су га везивале за масе, саборце, пријатеље, породицу; и, најзад, када је, негде пред рат, скупио потпуно власт у својој руци, нашао се потпуно усамљен, без могућности комуникације

„... Апсолутна власт коју је стекао врло спретно користећи историјске околности, била је мотор његове активности. Потпуна моћ је проузроковала његову параноидност, јер је постепено, како је јачала, доводила до прекида општења са околином... На врху пирамиде, он је остао осам. Усамљености и прекид комуникације, уз искуства пређеног пута, дали су логичан резултат – параноидни синдром. Посебан животни стил који називамо параноидним: сумња, опрезност, лукавост, уз високу интелигенцију, снажну вољу и способност да препозна намере противника, тежња ка усамљености, непоказивању осећања, биле су његове најбитније одлике... па се тим особинама дода, необуздан нагон ка власти... Стварност се претворила у фикцију; инфантилни сан о свемоћи је реализован; улаз у психозу је отворен...“

Психијатри и филозофи (Фром, Саливен, Бубер) заступали су тезу о дијалошкој природи човека – успостављање дијалога сматрали су за основну егзистенцијалију човека, односно начин за избегавање усамљености. Проф. Душан Кецмановић („Између нормалног и патолошког“ , Мала едиција Идеја, Београд, 1973) такође је истицао да је „суштина човека у његовој дијалошкој природи“ и да је „битна способност човека да општи са другима, да живи са другим људима, а не напросто међу њима или поред њих“.

Док је, насупрот томе, Стаљин „како се све више пењао ка врху, све више и више кидао везе које су га везивале за масе, саборце, пријатеље, породицу; и, најзад, када је, негде пред рат, скупио потпуно власт у својој руци, нашао се потпуно усамљен, без могућности комуникације“ (В. Адамовић).

„Комуникација“ за којом је посезао је била једносмерна: „преносници власти, замишљени почетком двадесетих година, функционисали су само у једном правцу: они су на доле преносили поруке, али се одјек тих порука, због недостижности власти и ограђивања личности вакуумом моћи, није враћао“.

Тако је Стаљин постао усамљеник, талац тоталне моћи и заробљеник монолога. Докле је то тамо, у СССР-у, ишло, само још неколико подсећања. Од фасцинације тајним службама, заверама и полицијама, до патолошког страха од људи које је сам бирао и постављао на та места: Јагода (бивши апотекарски помоћник, стручњак за „прашкове“), шеф Стаљиновог НКВД, смењен је и елиминисан под оптужбом да је, уз помоћ лекара, тровао и ликвидирао; његови претходници Ђержински и Менжински, шефови ЧЕКЕ, такође су ликвидирани, и потоњи шеф НКВД Јежов скончао је тако, сви уз „помоћ“ или „асистенцију“ лекара......

Еленштајн („Хисторија стаљинског феномена“, Школска књига, Загреб, 1980), у прилог чињеници да је Стаљин, у зениту моћи, показивао све веће неповерење према својим највернијим сарадницима, подсећа: „На крају живота је толико нарасло његово неповерење да је уклонио Ворошилова са оптужбом да је енглески шпијун, пријетио је Молотову и Микојану, дао је депортирати Молотовљеву супругу и двоје Микојанове дјеце. Такође је наредио да се ухапси Кагановичев брат (и сам члан Централног комитета)...“

Наводно је било довољно само да Стаљин (на)чује да се прича да се неко спрема или да некога хоће да, можда и против његове воље, кандидују чак не и за Генералисимусовог наследника, већ ту негде, при врху - па да Стаљин, али врло опрезно и стрпљиво, почне да припрема његову елиминацију или чак и ликвидацију

Последице „Велике чистке“ (1936 – 1940) биле су погубне и по Комунистичку партију Југославије која је, у ригидну стаљинизацију, гурнута још 1928. године. Процењује се да је „елиминисано“ 600-700 чланова КПЈ, велики број оснивача и скоро цело дотадашње руководство. У Москви су, под лажним оптужбама да су ковали завере против властите и совјетске партије бољшевика, стрељани сви дотадашњи генерални секретари КПЈ: Филип Филиповић, Сима Марковић, Ђуро Цвијић, Јован Малишић и Милан Горкић, а преживео је само Горкићев наследник, горепоменути Јосип Броз. 

Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин је – слажу се историчари – у својој земљи, уништио више пријатеља и следбеника него непријатеља. Наводно је било довољно само да Стаљин (на)чује да се прича да се неко спрема или да некога хоће да, можда и против његове воље, кандидују чак не и за Генералисимусовог наследника, већ ту негде, при врху - па да Стаљин, али врло опрезно и стрпљиво, почне да припрема његову елиминацију или чак и ликвидацију...

Да је Стефановић др Небојша, уместо што је „о'мах отишао на полицију“, послушао мој бесплатан савет („Мали Шенген на великом полиграфу“, 13.11.2019), можда би и имао, какве – такве, шанске да се данас неокрњен извуче: „Све и да је невин да невинији бити не може, већ чињеница да се први полицајац Србије “самопозвао” на полиграф у полицију, уз изгледну могућност да бројило, тј. истиномер / лажомер, као и у више једнако сензибилних случајева раније, очитава Врховни(к) командант лично – личи на претпоследњи чин седмоипогодишње фарсе. Да је мене послушао још ономад, када га је оно Бошко Фашиста, открићем да је “дипломирао на Сава центру”, изуо из цокула, па да је рекао “добро људи, можда ме је Џон Мића Незбит насамарио, увалио ми лажни факултет и диплому са бувљака, али моје знање није спорно, ето, нека ме пропитају највећи експерти са државних универзитета” – имао је Стефановић др Небојша неку шансу да се, као некоћ онај крушевачки керамичар, извуче само са једногодишњом суспензијом из високе политике.“

На његову жалост, Доктор ће политички завршити као што, по правилу, сврши већина јавних чанколиза, муфтаџија, пустосвата, увлакача, удворица, поданика, послушника, полтрона, лакташа и подрепаша

На његову жалост, Доктор ће политички завршити као што, по правилу, сврши већина јавних чанколиза, муфтаџија, пустосвата, увлакача, удворица, поданика, послушника, полтрона, лакташа и подрепаша, (о чему сам понешто написао у прошлој колумни, „Шта се згоди кад се улизица роди“,6.4.2021).

Вишак амбиције је Доктору дошао политичке главе.

Поверовао је у једном тренутку самом Врховнику да ће баш он, „Небојша из Београда“, постати калиф уместо калифа у Партији, као што је Врховник постао Његовој екс-екселенцији, у јесен 2012.

А тек када је Врховник казао да „он и Небојша могу само заједно из власти“ (16.12.2018) – Доктор је био уверен да ће, баш он, Божјим (Врховниковим) провиђењем постати први виделиста (напредњак) „Српског света“!

Та неопрезност коштала га је – (теледириговано, из „Комитеје“, а по хоризонтали и вертикали спуштено, до локалних одбора) диференцијације, како се то „китило“ у вакте после Осме седнице. И баш зато што натукнице долазе са истог врховног места, саопштења, пардон, праве мале оптужнице, од Бујановца и Велике Хоче, до Међе и Хоргоша, а контра Доктора, личе као јаје јајету. Па се, што је и очекивано, од Стефановић др Небојше, најбрже и најгласније ограђују најближи „пријатељи“, баш они којима је највише помогао и које је онолико исподуживао.

Јер, нема Ес-ен-ес чак ни онолицно унутрашње демократије у себи, колико је, рецимо, пре чистке, имала илегална бољшевичка Ка-пе-јот, у време фракцијских борби које су отпочеле 1921, а привидно окончане на Дрезденском конгресу, 1928, познатом и по одлуци југословенских комуниста о рушењу Југославије и стварању независних држава Србије, Косова, Македоније, Хрватске, Босне, Словеније, Војводине и Црне Горе

Ако „падне (само) на прислушкивању“, још би се, на крају, Доктор могао дичити и потоњом славом, са истим образложењем пометених, Леке Ранковића и презимењака му (Ћеће) Стефановића!

Овако, сад ће, осим од „Небојше из Београда“, и од др Лончара и Марије на Пркосима Обрадовић почети изнутра да се ограђују... и да опет – по налогу из централе - хорски запевавају Врховнику да, по осми пут у четири године, слаже и не испуни своју уставну обавезу о повлачењу са положаја врховног команданта напредњачке паравојске од 750.000 паравојника!

Јер, нема Ес-ен-ес чак ни онолицно унутрашње демократије у себи, колико је, рецимо, пре чистке, имала илегална бољшевичка Ка-пе-јот, у време фракцијских борби које су отпочеле 1921, а привидно окончане на Дрезденском конгресу, 1928, познатом и по одлуци југословенских комуниста о рушењу Југославије и стварању независних држава Србије, Косова, Македоније, Хрватске, Босне, Словеније, Војводине и Црне Горе.

Ако је реч о процесу пречишћавања и прочишћавања са крајњом Врховниковом намером да своме наследнику на врху странке, остави чисту странку – хајде да навијамо за то. Пошто обећање да ће, на крају пута, Врховник почистити и самог себе са чела Ес-енеса, већ имамо!

Да Врховник као председник Србије није, противно Уставу, истовремено и председник најмногољудније странке међу Србима и у ближем и даљем иностранству, ово би требало да буде само тема за најсвесније и „најпристојније“ (цитат: Врховник) чланове нашег друштва, мислим на чланове Ес-ен-еса. Али, пошто то није тако – цела Србија се, уместо стварним животом, тиме данас замајава.

Председник, јелте, никад не лаже, па му, ево још једном да подсетим у инат свим његовим лажним „браниоцима“ из странке – држим фиге да, коначно, испуни своје, осам пута од 1917, јавно изречено обећање да ће испоштовати Устав (и Мирослављево јеванђеље) на коме се заклео и повући се са антиуставне функције председника Ес-ен-еса. Обећање је последњи пут орочено на следујушчи септембар...

А, ако до тога дође, немам сумње да ће такву одлуку - као што налаже актуелна напредњачка политичка пропаганда, на претходним изборима у Србији, „позајмљена“ од немачких националсоцијалиста из половине тридесетих година 20. века:  „Führer hat immer recht „ (Вођа је увек у праву). И: „Ja! Führer wir folgen Dir!“ (Да! Вођо, пратимо Те!) – испоштовати и његова, у том случају, бивша партија.

 (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће преузимање власти у Авганистану од стране талибана довести до преливања кризе у околне земље?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер