У претходне две деценије у Србији променило се седам премијера различитих политичких опредељења, али за све њихове владе заједничко је да су водиле погрешну економску политику – која није у интересу већине грађана Србије

У Народној скупштини Републике Србије прошле недеље се расправљало и гласало о два закона о образовању: Закону о основама система и образовања и Закону о високом образовању.

Ове недеље на снагу су ступиле Трампове царине од 50 посто уведене против Индије као казна за увоз нафте од Русије

Цитираћу одговор официра ОЗНЕ који одговара Драгомиру Јовановићу, шефу специјалне полиције за време окупације када се нудио да сарађује са новим властима – Ви сте Драгомире водили такав живот, да вам нико не може понудити нови. Ове речи могу бити одговор на сваку Вучићеву понуду када буде силазио, одлазио или буде био отеран са власти

Ипак, на крају свих крајева, врло могуће – и, заправо, врло вероватно – да ће се показати да код просечног Србина („Пере“) на одлуку „вакцинисати се, или не“ далеко већи утицај има перспектива олакшаног приступа колективном предмету жеље званом „десет дана за четири особе у Паралији“, него сви могући и немогући аргументи српске и светске здравствене струке и апели вољеног председника.

Ћира на срећу није ухапшен, али му је управа факултета 1. октобра саопштила да више неће бити у настави, те да ће наредних годину дана бити плаћен да се бави „научним радом“.То је стара метода академске ликвидације, које се сећамо још из „вунених времена”

Није немогуће да се нешто из ЦГ понови у Србији, али ја у Србији не видим потезе опозиције сличне онима у Црној Гори, никакве назнаке или индикаторе да се тако нешто може десити

Како ћемо онда привући такве бираче, или разочаране бираче власти којима смета мирис револуције? Шта ћемо са људима којима не прија атмосфера острашћености? Шта ћемо са опозиционим конзервативним бирачима којима смета студентски одлазак у Брисел? Који траже јасан став о КиМ и Републици Српској? 

Баш као што су крајем осамдесетих „Млади мутанти нинџа корњаче“ представљали идеалну илустрацију америчке културне доминације планетом, данас они представљају идеалну илустрацију слабљења њихове меке моћи

Деведесетих година XX века и током прве деценије XXI века либерална концепција организације простора „обогаћена“ је идеологијом новог регионализма. Динамични процеси глобализације довели су у питање регулаторне капацитете државе и наметнули аутономну тржишну логику као једини развојно- продуктивни приступ