Стални осећај ужаса и тескобе који смо осећали пратећи серију, било док смо слушали одличну музику Биље Крстић и Драгомира Станојевића, било док смо посматрали снимке из дрона блатњавих и офуцаних дворишта по српским селима или свеприсутног смога који прожима београдске улице, долазио је управо од утиска да све то верно, чак и превише верно, одговара нашој - стварности. Јер довољно је отворити било који таблоид, и видети да је наша стварност - ужасна

Србија треба да се прикључи таласу суверенизма. Ниједној сувереној држави не требају ни ММФ, ни Светска банка, нити било чији кредити (кинески, руски, азербејџански)

Демократија је тек пуки украс. На њу се гледа у националистичком светлу, као на покрет за самоопредељење и крај експлоатације од стране других. Национална заједница је јединствена и једногласна. Ако се појединац не слаже са тим једногласјем, онда он не може истински припадати националној заједници

 Али, прави разлог је што Алкесандар Вучић, да би остао на власти, мора да испуни све налоге које добија са Запада. Три су најзначајнија: признавање независности Косова, увођење санкција Русији и ликвидација политичке аутономије Републике Српске

Необичан животни пут и начин писања и схватања живота одредили су му некако и крај да му се гроб и данас не зна, а да ли би и колико био поносан на своје данашње таблоидне наследнике тешко је рећи, посебно због Цицварићевих паралених склоности ка филозофирању

 Откуд тако негативан однос према приватизацији па су се француски либерали, комунисти, Саркози и Ле Пенова, удружили у ставу да не треба „продавати породично сребро“, када нас у Србији представници власти, ММФ-а и либерални економисти годинама убеђују да је излазак државе из власништва кључна мера економске реформе?

Да је неко у Вашингтону или Бриселу радио „фоторобот“ (identikit, phantombild, portrait-robot) атлантистички идеалног премијера Србије, нацртао би управо Ану Брнабић. И баш њу је Вучић изабрао за премијера. Лепо.

Наша јавна сцена постала је својеврсна „парапсихополитикопатологија“, отворено првенство у грђењу неистомишљеника, турнир без правде и правила, у коме више не постоје „црвене линије“ обзира и пристојности

Очигледно је евроатлантским спин докторима највећи задатак да чистим пропагандним терором забране и ућуткају све руске медије и сваког ко не мисли исто као и они, свуда, а нарочито у Србији

Истина се заиста најчешће крије „негде између крајности”. А скоро никад у екстрему, ма колико ти екстреми – и екстремизми – повремено деловали атрактивно и  привлачно у односу на сивило „обичности”, просека и здравог разума