Денг Сјаопингова изрека о мачки, уостаом, савршено одговара петлу као метафори ове године. Нису важне његове маркетиншке и друге боје, ни њихово пресијавање на различитим странама, ни способност да се на димњаку опортуно окреће за сваким дашком ветра, већ када кукуриче и колико јаја његове коке снесу. 

Једно је извесно, све што сам радио, радио сам из уверења, без обзира што се показује да је то био тежи пут. Ништа ми не значи што би другачији пут био лакши ако он није сагласан са мојим погледом.

Фискални рајеви уопште, а Швајцарска посебно, нису ни главни па чак ни споредни узроци пропасти финансијског капитализма. Они дакле, не могу да буду ни лек против колапса система. Очигледно, лакше је Сједињеним Државамa указати на Швајцарску него преиспитати саме себе.

Узгред речено, ваша је "духовна мајка", како ви то волите да јој тепате, а која нас је 500 година "успјешно цивилизирала", побила барем милијун и пол Јермена, а и сада се крвнички обрушава на један други народ палећи и убијајући немилице.

Пад привредне активности довешће до успоравања и потпуног заустављања у измирењу обавеза према повериоцима, што повлачи ланац неликвидности, који се завршава у банкама.   Зар криза у Америци није тако и почела, услед немогућности дужника да сервисирају своје обавезе? 

Дугорочно гледано, обзиром на агресиван став западних сила, оваква политика показује све више слабости и нелогичности, а посебно је врло неизвесно да ли је осовина Берлин-Москва уопште могућа и одржива.

Добрица Ћосић и Борислав Пекић су, током седамдесетих и осамдесетих, били антиподи по много чему – од књижевне естетике, до погледа на демократију и политику. Али, ево их данас како се врте по машинама за прљање и како их вуку по подлисцима и културним додацима  еврореформских медија.

Онима који у томе виде „национализам“, могу само да поручим да су у дубоком неспоразуму са српском нацијом, и да док не проговоре већ једном о вишедеценијском насиљу и неправди према Србији и Србима, остаће само мизерни аутошовинисти и аутоколонијалисти, ма колико живели у делузијама да су „интернационалисти“ и „антиимперијалисти“

Као и многи други у Србији, и он је свестан тежине садашњег стања земље, јасно увиђа да су неопходне године и године опоравка да се “стигне до зелене гране”, али, за разлику од осталих и малодушних, никада на губи наду, већ је увек спреман да свој оптимизам преноси и на масе.

С обзиром на „најважнију споредну ствар“, претпоставимо да ће већина нас здушно бодрити своју земљу, не зато што је „црвено боја љубави“, него што се то, по себи, подразумева.