У недавном броју “Времена” покренута је тема наставе математике, тј “баука математике“. Нажалост, у тексту је изостао критички осврт над обиљем укорењених предрасуда које се већ дуже време узимају здраво за готово о практично свакој дискусији о образовању.

Сутрадан, после референдума о изласку Црне Горе из Савезне Републике Југославије, примљен сам у кабинет ондашњег председника Владе Србије др Војислава Коштунице. Разговарали смо о протеклом референдуму. Сећам се да сам га тада питао зашто је Русија подржала излазак Црне Горе из заједничке државе. Рекао ми је, да ни њему то није јасно.

На улице Париза изашло је тим поводом не „десетине хиљада“, већ много више – светски медији јављају да је на демонстрацијама било најмање 350 000 људи, што је процена полиције, док организатори тврде да их је било чак 800 000.

Да ли је Влади Дивцу фалила длака с главе што је, уочи америчких избора 2000. године, првих у САД на којима је имао право гласа, јавно поручио да ће заокружити Џорџа Буша, јер Алу Гору не може да опрости што је био у администрацији која му је бомбардовала отаџбину?!

 Председница бирачког одбора на бирачком месту број 81 у Земуну, госпођа Нада Илић, ми је подметнула да потпишем записник који се потписује на крају. Потписивање тога приписујем свом неискуству, јер сам се тог јутра најмање надала оваквом епилогу. Очекивала сам да ћемо записник потписати и ујутру – на отварању, и увече – на затварању бирачког места

У освојеним областима исламисти организација АКУИМ и МУЈАО су наметнули бруталан облик шеријатског права, а у градовима Гао, Кидал иТимбукту су организовали јаке одбрамбене положаје са складиштима намирница и тунелима, што ће свакако знатно отежати планирано освајање севера.

Друштву су за опстанак важнији државни универзитети, школе и гимназије, него Министарство просвете, битнија је Филхармонија од Министарства културе. Ако ова земља остане без Министарства културе, њена култура ће некако преживети. Ако остане без Филхармоније, спаса јој нема.

 Посебан проблем је што опозиција више нема утицај у дубини друштва. Она је маргинализована и нема јаких локалних представника,а остала је и без озбиљније инфраструктуре, иако се упорно позива на снагу своје организације, која је у последњим годинама ишчилела са губитком политичке моћи и власти.

Брине ме равнотежа немоћи Србије да идентификује сопствену болест, сопствену конструкциону грешку у нама која производи кризу и кад је свет у просперитету. Сем Тита, у време хладног рата пропустили смо сваку историјску прилику да поентирамо