Film počinje obraćanjem Alekse Vukovića siročetu Manetu, u kojem tvrdi da Srbi i nisu zaslužili svetlo (jer neprestano psuju Sunce), a završava se Manetovom rečenicom: „Mene je deda naučio da hodam po mraku“, posle koje se pojavljuje natpis: „I tako kroz ceo 20. vek“.

I Tajmor Raza i Milorad Nikolić stradali su zbog verbalnog delikta, s tim što Pakistanac još uvek ima šanse da se spase ukoliko žalba i pritisak organizacija za ljudska prava urodi plodom. U pakistanskom slučaju čovek je udario na boga, a u Srbiji na premijera.

Šta je u Vašingtonu obećao, jednom će se verovatno otkriti, ali neobično je što se nekad nazvani mali Sloba nije prisetio sudbine brojnih američkih prijatelja, najpre svog nekadašnjeg predsednika, ili na primer Norijege, koje su u Americi takođe tapšali po ramenu. 

"Matematika je sprava za mučenje, meni je noćna mora. Mučenje je zato što mora mnogo da se računa, moraju mnogo vijuge da rade. Knjige su nam dosadne, ima puno zadataka. To je zamaranje mozga", kaže Petar, učenik petog razreda jedne beogradske osnovne škole.

A svi oni koji imaju ambicije da dalje mute što se tiče Preševske doline, Raške i Vojvodine, neka znaju da će Srbija znati osigurati svoj teritorijalni integritet na svaki mogući način. Stvar je jednostavna i dade se svesti na sledeće: „Tuđe nećemo, svoje ne damo!“

Kakav zaključak se može izvesti iz gore navedenih izjava? Tzv. pokret Samoopredeljenje je protiv susreta Jahjage i Nikolića ali su takođe i srpski Radikali protiv tog susreta jer ga smatraju izdajom vitalnih interesa Srbije.

U nedavnom broju “Vremena” pokrenuta je tema nastave matematike, tj “bauka matematike“. Nažalost, u tekstu je izostao kritički osvrt nad obiljem ukorenjenih predrasuda koje se već duže vreme uzimaju zdravo za gotovo o praktično svakoj diskusiji o obrazovanju.

Ja bih rekao da je proglašavanje Aleksandra Vučića za izdajnika, kao što to čine neki ruski novinari i politikolozi, nerazumno i preuranjeno. Treba pokušati da se razume ta složena ličnost, i da se ne odgurkuje od sebe previše oštrim osudama, treba verovati u iskrenost njegove rusofilije, koja jeste ograničena, ali je autentična. 

Visok rang organizatora i gostiju izložbe u Trondhajmu svedoče da je projekat hrvatskih autorki veoma ozbiljno zamišljen, a njegovu dalju realizaciju dovela u pitanje reakcije srpska zajednica u Norveškoj, koja je odlaganjem izložbe u Oslu postigla značajan uspeh.

Da li je Vladi Divcu falila dlaka s glave što je, uoči američkih izbora 2000. godine, prvih u SAD na kojima je imao pravo glasa, javno poručio da će zaokružiti DŽordža Buša, jer Alu Goru ne može da oprosti što je bio u administraciji koja mu je bombardovala otadžbinu?!