Ипак, и поред свега јасно је да постоје начини да се Европа озбиљније позабави борбом против радикалног исламизма. Пре свега, јасно је да је у овом подухвату неопходна сарадња водећих европских држава, САД и Русије. Без дирекне помоћи Русије, Западне Европа неће смоћи снаге да се избори са радикалним исламизмом.

Демократија је најбољи друштвени поредак, али је скупа. Диктатура је, на пример, много јефтинија. Парламентарна дипломатија је скупа, али она има своју важну улогу и без ње се не може ако хоћемо да будемо нормално демократско друштво.

Отуда, посматрати пројекат Јужни ток као противтежу пројекту Набуко је погрешно, имајући у виду да капацитети не само ова два цевовода, већ и осталих, нису довољни за све растуће потребе европског континента.

Крајње једноставна логика. Уколико желите мултикултурално друштво, у коме нема нетрпељивости и насиља између разних култура, морате да избегавате теме које некога провоцирају. Постоје јасне границе слободе изражавања, и оне се налазе тамо где почиње угрожавање осећања другога.

Резолуција је политичко исходиште мишљења Међународног суда правде. На коме је инсистирала Србија оличена у Јеремићу. И на коме смо изгубили.Поштено колико је и поштен пораз Србије од Турске.

Кроз неколико година Србија се може наћи у ситуацији да је без Косова, без ЕУ, у хладном рату са Америком, и без гасовода. Пред нама је „савршена олуја”. Чак и уколико не додамо домаће „бурне” компоненте.

Председник САД Барак Обама издао је саопштење у којем је навео да оштро осуђује стравичан злочин у просторијама листа и да су мисли и молитве Американаца усмерене ка жртвама овог терористичког напада и грађанима Француске у овом тешком тренутку. Такође је наведено да је Француска најстарији амерички савезник у борби против тероризма који угрожава заједничку безбедност у свету.

Супротно опште прокламованом залагању листа Република, господин Попов, свом народу ускраћује право на ослобађање. Својим паушалним ставовима и оптужбама за “злодела почињена у њихово име“ он сам шири страх и мржњу.

 Да би Србија вратила понос и достојанство, неопходно је осудити издају Крајине 1995. као најсрамнији чин неког српског државника у историји, јер је тим чином – мирно посматрање како дупло слабија држава убија и протерује твој народ – заправо обесмишљено постојање српске националне државе

Испада да је у очима многих медија (симптоматично, у томе су предњачили „Блиц“ и „24 сата“) Александар Стојановић одједном постао „проказана“ личност па као да је самим тим дата дозвола да му се траже „длаке у јајету“ и да се оне онда представљају као „недопустиве грешке“.