Откуд тако негативан однос према приватизацији па су се француски либерали, комунисти, Саркози и Ле Пенова, удружили у ставу да не треба „продавати породично сребро“, када нас у Србији представници власти, ММФ-а и либерални економисти годинама убеђују да је излазак државе из власништва кључна мера економске реформе?

Најважнији аспект ове посете и истовремено онај о којем је у званичним извештајима било најмање речи, јесте Путинова поновљена чврста подршка територијалном интегритету Србије („узајамно прихватљиво решење на основу Резолуције 1244“)

Европска унија је до сада била на становишту да питања Косова и уласка Србије нису формално повазана. „Није било формалне условљености,“ рекао је Гарлаг, додајући да Срби сада разумеју да, да би постали члан Европске Уније, на крају морају признати Косово.

Људи не умеју да цене дијалог, као што не умеју да цене демократију – док је не изгубе. Као што не умеју да цене слободу – док је не изгубе

И ми сада на сав глас кукамо "шта нам раде", бавећи се примарно питањем "како то изгледа". А оно што је битно - да ли је то оно што је предвиђено плановима, да ли је то оно што нам је обећано, и да ли то је урађено онако како нам је обећано - то заборављамо.

Долазак Џереми Корбина на чело Лабуристичке партије и Брегзит представљају догађаје од великог значаја. Они су показатељ губитка владавинских капацитета естаблишмента. Неолиберлна хегемонија декласирала је не само економију и друштво него и политичку класу

Вучић веома добро зна и осећа: без обзира на конкретан повод – ово је, у суштини, на почетку и на крају, пре свега протест против њега лично, његове диктатуре, његове медијске свеприсутности и политичке свевласти

Кроз такву мржњу требало би да се створи „Србијанин-ЕУропљанин“, коме је „преломљен мозак“ и ишчупан тај страшни „мали Рус“. Несумњиво је да је то коначни циљ атлантистичке политике на Балкану. А тога не може бити без устоличења и у српском друштву „ватиканске мржње“ – дубоке, систематске и сурове.

Последњи којем је то пошло за руком на овим просторима био је Јосип Броз. По Милу Ђукановићу се, вероватно, неће називати цео један период или идеологија, али по многим критеријумима, једини прави наследник покојног маршала управо је овај Никшићанин.

 Има ту само један мали проблем. Све су власти уназад, макар оне које ја памтим, успевале да, до одређеног тренутка, преко "специјалних представника" на трибинама, контролишу навијачке групе. Али, рекох: само до оног тренутка