Прошло је око четири и по године од „обојене револуције“ у Грузији и више од три и по у Украјини. То су једини подухвати ове врсте на постсовјетском простору који су дали конкретан резултат њиховим протагонистима.

Део британске јавности је забринут да овакав «третман» једног накарадног и непопуларног исламског гласноговорника, са којим нико иоле разложан не може да се сагласи, представља смишљени акт власти да се изврше даље рестрикције слободе изражавања.

Без великих покушаја конзервирања енергије, утицај кризе залиха ће бити огроман, са наглим скоком цена који ће довести до великих економских обавеза и пертурбација. Владе би маневрисале како би обезбедиле ретке залихе нафте, са потенцијално разарајућим геополитичким резултатима.

Одговорност ДС је данас већа јер је она средишња странка владајуће коалиције и на њој је историјски изазов да покрене темељне промене у свом деловању. Међутим, то се не може учинити на затвореним седницама Главног одбора и деловањем лобистичких и интересних група.

Извештавање Друге Србије о "Породичној шетњи" је било важно, јер је показало праву природу медијских припадника те идеолошке групације. Оно је било знаковито, јер су сада сви лепо могли да виде то неискрено и нашминкано лице како се криви од злобе и мржње. 

Влада Србије је супер и ради све у корист оних који више не желе да је гледају. Влада Србије је толико супер да би сада могао да се појави било ко, само под условом да се није петљао са њима и да нема политичку биографију – и тај би, без икакве кампање успео. 

„Поворка поноса“ нема никакав политички легитимитет. Штавише, она безобразно крши права популације која заступа традициионалне вредности, јер их приморава да чак имају финансијског удела у њој (посредно финансирајући државне чиновнике који ће се тамо појавити, полицију која ће то обезбеђивати).

Из безбедносних разлога параду поноса треба забранити, јер још није сазрело време за овакву врсту манифестације. Ако власт мисли да је прекасно за забрану, онда има још једно елегантно решење да ублажи револт противника параде. Њу треба изместити из центра града.

Многи не желе да буду проглашени као назадни и примитивни, па се присиљавају да подрже нешто што у себи презиру. Под притиском ЕУ и они политичари којима се приватно све ово гади морају да запуше нос и да „одраде параду“ да би им се на неком списку у Бриселу и Вашингтону убележио један плус. 

Социјалност демократије и демократичност социјалности не могу изазивати страх код купаца некадашњих друштвених предузећа. Не кружи овом земљом баук етатизма, већ баук тврдокорног подржавања неолибералног економског концепта који је и створио економску кризу.