Уколико национално оријентисана опозиција жели да буде озбиљна алтернатива владајућем блоку, уједињење мора остварити што пре. У том случају, опозициони фронт би, формулишући заједничку платформу изласка из ћорсокака, могао пробудити добар део грађана из апатије и безнађа.

Сви потенцијали државне и градске управе и јавних предузећа укључени су у ову локалну кампању. Средства се не бирају, јер најважније је да се Демократска странка и коалиција која је на власти докажу да су и даље доминантна и функционална политичка снага не само у овој општини већ и у целој земљи.

Tврдња о европском карактеру Војводине није тачна, већ такав европски карактер поседује цела држава Србија – у којој су законом заштићена сва људска права њених грађана. “Војвођани“ су грађани државе Србије која је чланица УН, демократског уређења и у којој грађани слободном вољом бирају представнике.

Слање тзв. економских амбасадора упућује на стварање квази-дипломатије. Озбиљно је питање да ли у дипломатско-конзуларна представништва директно могу бити „лансирани“ велики пољопривредници или узорни директори.

У овом тренутку крећемо се наравно ка Европској унији. И то не само ка ЕУ, већ ка оној тврдој, америчкој струји унутар Европске уније. У једном тренутку изгледало је да ћемо бити бар уз обе, међутим поново смо враћени и ујармљени као какви добри политички волови.

Нису ли грађани Србије, својим дивљењем за патријарха и његов живот, јасно ставили до знања шта мисле о систему који нам се намеће, а у коме „свако гледа само свој интерес“ и у коме је врховни морални закон „беспоштедна борба за опстанак“?

Нема ничега спорног у томе да неко окарактерише спољну политику Србије као непостојану и проблематичну. Осим ако тај неко не говори у име ЕУ. Која има једне аршине за Космет, друге за РС, треће за Абхазију и Јужну Осетију, а седамнаесте за Каталонију и Шкотску.

За наше људе је овај мимоход искреног поштовања био вид духовног прочишћења, пробудио је национални понос, отворио је питање достојности и доследности вере, моралног ауторитета и духовног предводништва.

Врхунац лицемерја био је сам испраћај. Да се покаже да је овај испраћај већи и од Брозовог, и од Ђинђићевог, и од сваког могућег. Да је идеја секуларне државе за навек сахрањена, да срећно хрлимо у теократију, пише у једном од текстова објављеним на "Е-новинама" и "Пешчанику".