Евроатлантске снаге, а под њима подразумевам заговорнике пуног укључивања Србије у амерички систем клијентских држава, контролишу све значајне електронске и већину штампаних медија, у обиму о коме је Милошевићев режим само могао да сања.

Нико не може имати монопол на заступање и тумачење антифашизма, историјске истине и националног интереса. Ово није време за тријумфализам и идеолошку искључивост, већ за одбрану темељних демократских начела. Једино тако ћемо моћи да спознамо које је право лице Србије.

Постоји консензус Друге Србије и многих политичких странака, које су сада окупљене у једноумној и свемоћној власти, најмање осам година, да су њихови највећи непријатељи Војислав Коштуница и ДСС. И када су на власти и када нису. И да су ДСС и Коштуница дежурни кривци за све.

Тек пажљива анализа текста Статута који дође у Скупштину на усвајање показаће колико је ту реч само о додавању шминке, како би се сакрила стара, државно-дуалистика амбиција војвођанске бирократије, а колико стварно поправљање једног опасног документа.

„Држава“ која је изневерила њих, није иста „држава“ која је изневерила нас. Њихов проблем са „државом“ лежи у физичкој немогућности владајуће елите да заштити њихове политичке и социјалне каприце. Проблем који њихова „држава“ не може да реши смо ми, сви ми који мислимо другачије од њих.

У овом случају, чини ми се да је тај “други посао” поновно увођење неке врсте ванредног стања, неке врсте нове “Сабље”, јер се маргинализује сваки глас “против” и свака озбиљна, дубинска критика владајућих структура. Дугорочни циљ ове операције би могло бити још директније стављање Србије под страни протекторат.

Можда на тај начин и по ту цену Тадић и може купити мало времена код оних који му сада аплаудирају док за њихов рачун обавља прљави посао. Али не може купити њихову милост, нити спасити своју душу. А кад коса поново дође до њега, више неће бити никог да га брани. Или макар да за њим жали.

Зашто нисмо кренули у протестну шетњу против насиља за неку жртву међу нама? Зашто нам је било потребно страдање страног држављанина као иницијална каписла за покретање масовних протеста? Дубоко саосећам бол породице, али ме још више боли неосетљивост Срба за страдање својих суграђана.

Убиство девојчице у Авганистану догодило се 23. јуна 2009. и читава ствар је од тада заташкавана. Наравно ми смо бољи, ми смо душевнији, ми смо дубљи, ми више патимо. Каква феноменална илузија, каква само-лаж, каква невероватна глупост прихватања владајуће догме.