Више је него јасно да је актуелна српска власт у тесној вези са Ђукановићевим режимом и да су у питању практично две главе исте регионалне хоботнице – само се овдашња боље претвара и скрива. Зато су сумњиве оне „патриоте“ које подржавају Вучића у Србији, а критикују Ђукановића у Црној Гори. 

Наравно, замислити Цветковићеву Владу како суспендује одлуку о једностраној примени ССП исто је што и замислити хоџу како се крсти у цркви. Ипак, оно што чуди је млако држање опозиције по овом питању. Зашто се опозиција по овом питању не би сложила?

ЕУ улази у много дубљу кризу, и политичку и економску, па је тражење других партнера још важније него што је то било до сада. Способност Запада након дебакла у Украјини да интервенише војно на КиМ ће бити равна нули. Прилика је да останемо принципијелно уз Кину, сада када ће она бити под највећим ударом глобалистичког империјализма. Наравно, и уз Русију

Међу најчуднијим паровима које је произвео Други светски рат било је удруживање Вилијама „Дивљег Била" Донована, шефа OSS-а (претходнице CIA), и групе немачких марксиста које је ангажовао да помогну Сједињеним Државама да разумеју нацисте.

У суштини, актуелна СНС власт, на челу са Вучићем, неодољиво подсећа на мађионичара (мада ни асоцијација са уличним шибицарима не би била потпуно неумесна) који непрестано понавља „гледајте у дефицит“ (који се смањује), „гледајте у дефицит“, „не дам Косово“, „не дам Газиводе“ , док поглед посматрача одвлачи са онога што у међувремену заправо ради.

Господо судије пуна три дана овде смо слушали гомилу несувислих речи и реченица, и глупости које је изнело тужилаштво, покушавајући да реализује у завршници свој прљави задатак.

Зато постоји реална стрепња да би фактор времена могао ту енергију да уведе у воде револуционарног сукоба са неизвесним исходом, али извесним људским жрвама, или у воде природног испумпавања те енергије и стање вишедеценијске тишине у мраку

Општенародна збуњеност је први утисак који стварају Француско-немачки споразум о нормализацији односа „Косова“ и Србије (Agreement on the path to normalisation between Kosovo and Serbia, 27. фебруар '23) и његов охридски наставак (18. март '23). За ваљану правнополитичку оцену ових докумената, усмено прихваћених (sic!), ваља се вратити неку деценију уназад, што је довољно да се потврди непреболно разочарање у западни део међународне заједнице и међународно право (ако уопште тако шта још постоји).

Кад год помислимо да су амерички званичници достигли максимум у улози окупационих управника у Србији, коју су сами себи ексклузивно доделили, увек нас изненаде тако што превазиђу сами себе.

А још је трагикомичније што у сред тог медијског и политичког блата које сам наручује и перманентно производи, Премијер скрушено стоји пред камерама поручује граду и свету како „од њега нико неће ни једну ружну реч“.