Sovjetsko i rusko osvajanje kosmosa (II) – „Saljut“ kao Armagedon na ruski način

Da te podsetim, dragi čitaoče, na završetak prošlog pisma. Amerikanci su bili u potpunosti spremni da zauzmu rusku orbitalnu stanicu ''Saljut 7'', uspeli su da je nađu i fotografišu, a da li će to poći za rukom i vlasnicima stanice, saznaćeš ako ti ova priča već nije dosadila. Pa polako, uz čaj zvani inspiracija, otisnimo se i mi put kosmosa.

Sovjetski brod ''Sojuz T 13'', koji je trebalo da prebaci kosmonaute do stanice ''Saljut 7'', lansiran je 6. juna 1985. godine. Sa broda je skinuto sve što za ovaj poduhvat nije bilo neophodno kako bi bilo više mesta za vodu i gorivo. S obzirom na to da se znalo da će spajanje sa stanicom (ako do njega uopšte i dođe), biti faktički na ''pipanje'', na iluminator je postavljen laserski daljinomer i aparatura koja je omogućavala kosmonautima da vide i noću, a nešto niže dubl komanda brodom. Međutim, i pored svega toga, niko nije mogao pouzdano da tvrdi kako će bez ikakvih orijentira doći do spajanja broda i orbitalne stanice.

''Saljut 7'' na zemlji

Sovjetska sredstva informisanja su prenela oficijelno saopštenje da program leta kosmonauta čine i radovi na orbitalnoj stanici ''Saljut 7'', ali su samo upućeni znali šta sadrži izraz ''radovi''. Stanica je bila tehnički mrtva. A pre svih tih ''radova'' je najpre trebalo naći stanicu u tolikom kosmosu, i to tehnologijom zvanom ''odokativno'', zatim se po istom principu spojiti sa njom, ući u nju i videti u čemu je problem i može li se taj problem rešiti. Za sve to vreme, to jest već skoro 4 meseca, stanica je, što bi se reklo, živela svoj lični život i kosmosom plovila slobodno.

DŽanibekov i Svinih junaci našeg doba

Viktor Savinih se seća: ''Stalno smo gledali kroz okno broda sa one strane gde smo očekivali da će se pojaviti stanica. I konačno – ona se pojavila, kao mala zvezdica. Mi smo znali da je to ona.'' Vizuelno je izgledalo da je stanica ''sela na Mesec'' i to je kosmonautima bio veoma dobar orijentir. Brod je počeo da pristiže stanicu, koja je, kao se i očekivalo, bila sa desne strane.

DŽanibekov je za ''nanišanjenje'' kroz vizir i dobijanje tačnih parametara za spajanje na raspolaganju imao samo nekoliko sekundi i to bez prava na grešku. Dalje je opet bio režim preduzimanja poteza koji su zahtevali kako znanje i stručnost za tačno spajanje sa stanicom, tako i poteze ''od oka'', koji su se bazirali na znanju i inteligenciji kosmonauta i svakako njegovoj spretnosti. Bilo kakva netačnost značila je katastrofu i za ''Saljut 7'' i za ''Sojuz T13'' i samim tim i za posadu.

Vizir koji je korišćen prilikom traženja stanice ''Saljut 7''

Brodovi se inače spajaju tako što se u sistem broda unose podaci stanice i mašina broda pomoću impulsa automatski ide ka toj stanici. Ovde toga uopšte nije moglo biti jer stanica nije odavala znake života, to jest impulse. Kosmonauti su tek na rastojanju od hiljadu metara videli da stanica nije bila okrenuta stranom koja je planirana za spajanje. S obzirom na to da se do tada nije planiralo manevrisanje, to jest pilotiranje brodom u kosmosu, pa ni za let ''Sojuza T 13'', sa Zemlje su im ipak predložili da pokušaju i sa te naplanirane strane.

DŽanibekov i Savinih ipak odlučuju da obiđu stanicu i da joj priđu sa druge strane. Zatražili su odobrenje sa Zemlje. Manevar na kakav su se odlučili ruski kosmonauti je bio do tada neviđen u kosmosu i nijedna posada do tada nije ni pokušala tako nešto. Manevrisanje brodova u kosmosu, poput aviona u atmosferi, do tada je bilo samo tema fantastičnih filmova. U realnosti brodovi plove po pravoj liniji, koja je proračunata pre poletanja. Moguće su bile samo manje i beznačajne korekcije na trajektoriji. Da ponovim, neuspeh manevra ne bi značio samo neuspeh misije, nego i pogibiju kosmonauta. Dugo je trajala pauza dok nije stigao pozitivan odgovor sa zemlje.

Najvažnije je bilo ne izgubiti stanicu iz vida jer je to pomagalo da se proceni koliko brzo treba brod da leti i na koju stranu. Naravno, nakon toga je trebalo da sledi spajanje sa stanicom pomoću ručne komande, a to je veoma složen postupak i veliki problem. Opet bez prava na grešku.

Kosmička stanica ''Saljut – 7'' i ''Sojuz – T 13'' zajedno

Bio je to veliki trenutak u istoriji pilotažne kosmonautike uopšte i ovaj podvig ruskih kosmonauta će ući u sve svetske udžbenike kosmonautike. Treba napomenuti da ovo nije bilo prvo, pa ni poslednje spajanje sa stanicom pomoću ručnog upravljanja, ali je prvi put ne samo u svetu nego i u nama znanom kosmosu urađeno uspešno spajanje sa objektom koji je nekontrolisano leteo, to jest sa tehnički mrtvim objektom.

Uspešno spajanje sa stanicom je, naravno, zabeleženo i Hjustonu u kosmičkom centru NASA. S obzirom na to da se još nije znalo šta će se dalje desiti, Amerikanci su ipak spremali svoju pticu grabljivicu ''Diskaveri'' za sledeći let u kosmos. U posadi je ponovo francuski kosmonaut koji je sve o kosmosu naučio u SSSR, čovek koji je rusku kosmičku stanicu znao do detalja - Patrik Badri. Oni su verovali da Rusi neće uspeti da poprave stanicu, da će doći do katastrofe i da će tu katastrofu eventualno preživeti samo jedan kosmonaut – onaj koji ostane da ''stražari'' u brodu. Po američkom planu bi onda na scenu stupila kosmička ''humanitarna'' misija ''Diskaveri'', koja bi zahvatila stanicu i spasla preživelog ruskog kosmonauta. Bili su ubeđeni da će ruska stanica u ovom trenutku doživeti istu sudbinu kakvu je doživela i njihova prva i jedna jedina orbitalna stanica ''Skajlab''.

Ostaci američke orbitalne stanice ''Skajlab''

Odstupiću malo od od teme ruske stanice i osvetliću malo priču o ''Skajlabu''. Jedina (do sada) američka orbitalna stanica ''Skajlab'' (nebeska laboratorija) lansirana je u maju 1973. godine i do 1974. godine je primila tri ekspedicije. Nekontrolisano je sišla sa orbite i 11. jula 1979. godine je pala u oblasti Australije. Amerikanci su bili veoma neprecizni kada je u pitanju proračun i prognoza vremena i mesta pada ove letilice. Njihova greška od 4 odsto je značila da ''Skajlab'' nije pao u Arapskim Emiratima, kako su oni prognozirali, nego u Australiji. Američka štampa tada nije pisala o ''smrti koja preti sa neba i pada na glave nedužnih ljudi'', kao što je pod dirigentskom palicom Stejt departmenta pisala kada se nije znalo šta će biti sa stanicom ''Saljut 7''. (Takav scenario mi je nešto poznat...)

Nego da mi vidimo šta rade pravi i ozbiljni ljudi. Oni su kako sam već rekla uspeli da svoj brod spoje sa stanicom ''Saljut 7''.

DŽanibekov i Savinih pred start broda ''Sojuz T 13''

U jednom intervjuu DŽanibekov veoma skromno govori o ovom poduhvatu, kao da je to bila najjednostavnija stvar na svetu: ''Pa šta tu ima složeno? Ja umem to da radim." On ovde nije pominjao mnoge komplikovane poteze i prave poduhvate, koje je trebalo učiniti, da bi rezultat bio ovakav. Za ovaj ''posao'' su čak i pojedin aparati i alati bili potpuna novost i u kosmosu prvi put primenjivani, kao na primer laserski daljinomer, koji tek što se bio pojavio u vojne svrhe.

Pomoću ovog vizira se mogla saznati udaljenost objekta koji se posmatra. On je bio od ogromne važnosti za spajanje broda sa stanicom. Znalo se kako ovaj pribor radi na zemlji, ali kosmos uvek ima nova iznenađenja. Srećom, u ovom slučaju ih nije bilo i vizir je DŽanibekovu bio desna ruka. Ovaj svestrani čovek je na neki način uvek stremio visinama. Aktivno se bavio sportom i bio je prvak Uzbekistana u skoku s motkom. Talentovani je i priznati slikar, danas upravnik kulturno-poslovnog centra ''J. Gagarin''.

Vladimir DŽanibekov danas

Bilo je očigledno da su se događaji vezani za spajanje sa stanicom odigravali drukčije nego što su Amerikanci pretpostavljali. Nakon što su pronašli stanicu i spojili se sa njom, na red je došlo da se u nju i uđe da se vidi šta se u stvari desilo i da li se kvar može otkloniti. Najveća opasnost je bila dehermetizacija, jer ako je u stanici vakuum posada bi morala da je skloni sa orbite, to jest vrati na zemlju jer rezerve vazduha u brodu na kome su doleteli do stanice, nisu bile tolike da se popuni i stanica. Prvo što su morali da prate jeste pritisak u stanici. Osnovni pokazatelj da stvari ne idu dobrim putem je pad pritiska prilikom otvaranja vazdušnih veza između broda i stanice.

Strelica manometra je brzo počela da pada i to je bio veoma loš znak, znak koji je ukazivao da se pod hitno treba zatvoriti ta veza i preći na fazu uništenja stanice. Ti trenuci su bili i najdramatičniji i najvažniji jer su određivali sudbinu ekspedicije. Iskusni kosmonaut DŽanibekov ipak nije požurio da donese tu odluku. Bio je u pravu: strelica je usporila svoj pad. Zatim se zaustavila i postalo je jasno da je pritisak u stanici izuzetno nizak, zato što je tamo hladno, temperatura je bila ospod nule. Kada se izjednačio pritisak u stanici i u brodu, došlo je vreme da se mogu otvarati vrata broda i stanice i da se može ući u stanicu.

''Tesna su vrata spasenja'' DŽanibekov nakon otvaranja vrata stanice ''Saljut 7''

Kada su kosmonauti ušli u stanicu, mogli su samo da konstatuju da struje nema uopšte, svuda samo mrak i tišina. Pravi siže za neki ''blokbaster'', kako danas kaže Savinih. Mogli su da konstatuju da ne radi nijedan sistem, pa ni sistem regeneracije vazduha, a rezerve vode i vazduha koje su mogli poneti bile su dovoljne za svega pet dana. Za to vreme su kosmonauti morali popraviti one punktove koji bi omogućili da proradi automatika na stanici.

Jedino u tom slučaju će se u stanici pojaviti svetlo, barem donekle podići temperatura, i biće moguće prečišćavanje vazduha. Tek nakon toga se moglo preći na remont. Stanica ''Saljut 7'' sa prikačenim ''Sojuzom'' je u tom trenutku bila prava zamka smrti, jer ako bi se naglo uključila struja i podigla temperatura, led će koji je nastao od vode koja je izašla iz popucalih cevi bi se otopio i došlo bi do kratkog spoja što bi značio i kraj. U Americi su stalno pratili šta se događa i čekali. Pratili sa nevericom i nastavili da pripremaju ''Diskaveri''.

Za to vreme u SSSR je iz najviših krugova objavljeno o podvigu sovjetskih kosmonauta o tome da na samoj stanici ima problema i da je njihovo uklanjanje u toku. Narod je čekao da se barem preko TV pokažu lica kosmonauta heroja. To isto su, ne sa manjim interesovanjem, očekivali i Amerikanci. Reportaža sa orbite satnice ''Saljut 7'' je bio potreban odmah. Tako su DŽanibekov i Savinih direktno iz kosmosa pozdravili svoje sunarodnike i ceo svet. Za ovu priliku su skinuli i kosmonautske šlemove koje su nosili kako bi svet bolje video njihova lica. DŽanibekov i Savinih sa najobičnijim vunenim pletenim kapama na glavi, u dnu stanice, u domaćoj atmosferi obavljaju vrhunske naučne zadatke.

Fotografija koja je obletela ceo svet. Trijumf sovjetskih kosmonauta: Kosmička stanica ''Saljut 7'' je spasena

Filmski zapis je brzinom munje obišao ceo svet. Ta munja je i spržila američke pretpostavke o kratkom spoju. Do njega nije došlo zato što kosmonauti nisu ''puštali'' struju u stanicu. Stanica je brodom obrnuta tako da je sunce greje maksimalno, ali tada su nastali novi problemi, led je počeo da se topi i to je bio najteži trenutak života na stanici jer je sva unutrašnjost stanice bila prekrivena tankim slojem vode. Pojavio se i novi problem, a to je bila nova pojava vode. Iz odraslog čoveka za osam sati ispari više od 800 grama vode u vidu pare kroz disanje i isparenja preko kože, a mi na Zemlji to ne primećujemo. Ta voda se u kosmosu, u brodu, i te kako vidi kao tanak sloj vlage. Voda se, dok je bilo hladno, nekako nije primećivala, ali kada je u stanici ponovo postalo toplo, voda se nalazila po celom korpusu broda.

Počelo je sušenje stanice. Sve što je bilo platno, krpa dobro je poslužilo. Sva rezervna garderoba, peškiri, sve je upotrebljeno da bi se pokupila voda sa zidova, plafona i poda stanice. Čekali su teretni brod i činili sve moguće da stanicu dovedu u red. Stalno su ponavljali da ne zaborave da sa Zemlje donesu krpe za skupljanje vode. Više od mesec dana je prošlo pre nego je stanica oživela.

''Tako ispada da smo mi na orbitalnoj stanici `Saljut 7` za svega pet meseci preživeli, prvo - ledeno doba, zatim potop i na kraju globalno zgrevanje. Radili smo u veoma teškim uslovima po hladnoći i tami, seća se Savinih - najteža nam je bila stravična tišina koja je prosto pritiskala uši. Leteli smo po stanici sa lampama, kao u kakvom naučno-fantastičnom filmu."

Viktor Savinih danas

Viktor Savinih je danas predsednik Moskovskog državnog univerziteta geodezije i kartografije, akademik međunarodne akademije kosmonautike, doktor tehničkih nauka, dopisni član Ruske akademije nauka i moglo bi se još dugo nabrajati. On se inače nije spremao da postane kosmonaut. Studije je sa najboljim ocenama završio kao inženjer optičar. S obzirom na to da je imao Lenjinovu stipendiju, mogao je da bira gde će da se zaposli. Odlučio je da se prijavi prvo na medicinsku komisiju za kosmonaute. Postao je (iako ne odmah) kosmonaut, leteo je tri puta i jednom je izlazio u otvoreni kosmos.

On veoma slikovito opisuje taj svoj izlazak, pa vam predlažem da to pročitate: ''Pripremao sam se za ovaj izlazak u vodenom bazenu, ali trening je jedno, a stvarnost je drugo. Sećam se kako sam stajao na ivici izlaza iz broda, ispred mene Afrika, Nil, Sredozemno more. Ja kao da stojim na stepenicama tramvaja, koji ide brzinom 8 kilometara u sekundi, ali se ta brzina u kosmosu ne oseća, nema vetra, niti buke u ušima... veoma jako osećanje, nešto što podseća na strah, a pre će biti uznemirenje. Kada smo počeli da popravljamo sunčane baterije, zaboravili smo na strah i obavili taj posao kao da smo u laboratoriji na Zemlji.''

Aleksej Arhipovič Leonov prvi čovek u otvorenom kosmosu (18. mart 1965. godine)

Mi smo, gledajući TV i slično, pomalo zaboravili na realnost. Zbilja se ponekad treba uozbiljiti i u mislima preneti u situaciju, kada čovek, koji se kosmičkim brodom već odvojio od majčice zemlje, treba da se odvoji i od broda, koji mu je, s obzirom na to šta sve može da se desi, kakva takva veza sa tom istom majčicom. Zamislimo sebe u toj situaciji. Istina je da su kosmonauti probrani ljudi, pripremljeni za let, ali ipak samo ljudi, koji ne glume u kakvom filmu, nego u realnom životu za nas prave magiju.

Sa ''Saljutom 7'' se 23. juna spojio ''Progres 24''. On je doneo teret za posadu i stanicu. Što se tiče stanice, za nju je tebalo naviše suvih krpa, kojima se mogla pokupiti voda.

Televizijska reportaža sa orbite o ruskim kosmonautima koji su popravili i spasli kosmičku stanicu je prikazana na svim američkim TV kanalima, a kroz pet dana je pokazana još jedna reportaža o kosmonautima, ovog puta o međunarodnoj američko-francusko-arapskoj posadi koja je poletela u ''Diskaveriju''. Francuski deo ekipe je svakako onaj koji dobro poznaje ''Saljut 7'', ovog puta samo Patrik Badri, koji je u jednom nedavnom intervjuu poricao da je on znao zašto se nalazio u posadi "Diskaverija". Ovu tvrdnju je iznosio nekako ne gledajući u kameru, nego je davao intervju oborenog pogleda. Nije ni bitno da li je govori istinu ili ne, jer su vitezovi i heroji SSSR - gospoda Vladimir DŽanibekov i Viktor Savinih - uspešno obavili nemoguću misiju i danas mogu da pričaju pravu istinu o svemu što se dogodilo.

U septembru su kosmičkim brodom ''Sojuz T 14'' na stanicu stigla još tri kosmonauta: Vladimir Vasjutin, Georgij Grečko i Aleksandar Volkov. DŽanibekov i Grečko su se 26. septembra vratili na Zemlju brodom ''Sojuz T 13'', a Viktor Savinih sa Vasjutinim i Volkovim tek kroz dva meseca – 26. novembra 1985. godine.

DŽanibekov, Savinih, Volkov, Grečko, Vasjutin na ''Saljutu 7''

Ova istorija sa ''Saljutom 7'' je 1998. u SAD dobila i svoj, blago rečeno, poseban filmski izraz - film "Armagedon". Inspiracija scenaristi je bio i sam događaj i video-snimak ruskih kosmonauta sa orbitalne stanice ''Saljut 7''. Istina, u filmu Amerikanci spasavaju svet od kosmičkog tela koje će pasti na zemlju, ali se dobar deo filma posvećuje događaju vezanom za slučaj ''Saljut 7''. Naravno da sam, pišući ovaj članak, pregledala film detaljno, naravno da kod svakog zdravomislećeg čoveka, naročito kod onog koji je upoznat sa događanjima vezanim za ''Saljut 7'', ovaj film izaziva gađenje.

U ovom filmu ruska kosmička stanica ''Mir'' luta kosmosom, u njoj dežura pukovnik Lav Andropov, koji se pred američkim kosmonautima prvo pokazuje naglavačke (ništa nije slučajno) koji gestovima i rečnikom čini da ga Ameri gledaju kao da je neuračunljiv, a sama stanica je prikazana kao gomila starog gvožđa.

DŽanibekov u realnosti i kako ga je zamislio holivudski režiser

Navešću ovde deo dijaloga iz filma ''Armagedon''

- Vidim rusku kosmičku stanicu (govori jedan od američkih kosmonauta).

- Gospodo imajte u vidu, ruska kosmička stanica ima već 11 godina.

- Mi čak i automobile menjamo češće.

- I kosmonaut je na njoj sam proveo godinu i po, tako da se nemojte začuditi ako se on bude čudno ponašao.

Zatim se pojavljuje ruski kosmonaut, koji deluje očajno zapušteno, i izgovara reči kao pijan čovek. Nekoliko sekundi kasnije američkih kosmonauti su već ušli u rusku kosmičku stanicu i na njihovo pitanje ima li ko kod kuće, pojavljuje se ruski kosmonaut naglavačke i govori:

- Dobro došli.

- Pazite, ovo nije benzinska stanica, ja sam za sve odgovoran, ništa ne dirajte, je li jasno? (Sve ovo, s obzirom na izgled stanice i ponašanje ruskog kosmonauta, gledaoca navodi na podsmeh i smeh.)

Sve vreme dijaloga američki kosmonauti, ili sa gađenjem, ili sa čuđenjem gledaju u Andropova i stvarno se stiče utisak da je ruski kosmonaut jedna neuračunljiva luda, a kosmička stanica zarđali krš, u kome se lomi i otpada sve čega se takneš i koji se u svakom trenutku može raspasti. Na kraju je ruska stanica i eksplodirala, Ameri su spasli Rusa, koji kao budala ponavlja:

-Pa ja sam vam rekao da ništa ne dirate bez pitanja, ali ne vredi.

Savinih rešava jedan od problema na ''Saljutu 7 '' i njegov izgled u američkom filmu ''Armagedon''

Dragi čitaoče, šta reći? Kolika je mera nemorala u američkoj filmskoj nazovi-umetnosti. očigledno je da su sastavni deo politike ove sve više monstrum države?

Oni koji nisu uspeli da spasu svoju do sada jedinu kosmičku stanicu ''Skajlab'', koji nisu dobro proračunali, ni gde će pasti, sada u liku ''požrtvovanog, hrabrog spasioca čovečanstva'' Brusa Vilisa, čine čuda i spasavaju ceo svet, a ruski kosmonaut u tom filmu umesto da je prikazan kao vitez naučnik, prikazan kao kakva poluluda, kao budala sa šapkom ušankom, koji pajserom popravlja kvarove u stanici, a stalno ponavlja kako je to najviša tehnologija. Ako je i od Holivuda – mnogo je!

''Umetnici'', ili, bolje rečeno, propagandna mašinerija države kojoj nije pošlo za rukom da ukrade rusku letelicu, ukrali su ideju i falsifikujući činjenično stanje, zamenom teza i događaja napravili film zvučnog naziva, ali niskih moralnih koordinata. No, Rusija je odveć velika i moćna država da bi se baš ozbiljno osvrtala na ovakve nekulturne ispade sa zapada. Stanica ''Saljut 7'' je još celih šest godina obavljala svoju funkicju.

Pišući o ovom događaju, nekako sam zavolela ovu orbitalnu stanicu. Kao da je živo biće, zato ću reći još nešto i zaokružiti ovu skasku o njoj, naravno ako imaš strpljenja, verni čitaoče. Orbitalnu stanicu ''Saljut 7'' je ''odnela'' u orbitu raketa - nosač ''Proton'' 19. aprila 1982. godine. Na njoj je u kosmosu boravilo i radilo šest osnovnih posada i pet gostujućih ekspedicija, ukupno 21 kosmonaut, među kojima i već pomenuti kosmonauti iz Francuske i jedan iz Indije, a iz nje se trinaest puta izlazilo u kosmos.

Junaci koji su spasili čovečanstvo od velikog sukoba, Vladimir DŽanibekov i Viktor Savinih u ''Saljutu 7''

Stanica je avgusta 1986. godine konzervirana i podignuta na veću visinu kako bi se izbegao njen ulazak u atmosferu pre 2000. godine. Bilo je planirano da se stanica vrati na Zemlju, ali je poznati privredni i svaki drugi krah SSSR u devedesetim godinama zaustavio celu državu u njenom razvoju, izazvao njeno raspadanje i doprineo obustavljanju mnogih planiranih kosmičkih projekata, pa i ovog. Stanica je ostala u kosmosu do 1991. godine. Njen let je ipak detaljno praćen od konstruktora i drugih kosmičkih stručnjaka.

U stalnom posmatranju ''ponašanja'' stanice učestvovali su i balističari jer su imali retku priliku da proučavaju dinamiku postepenog smanjivanja visine leta teškog objekta i na taj način da preciziraju metode prognoziranja parametara kretanja teških veštačkih kosmičkih objekata. Ipak, ni balističari, ni konstruktori, nisu mogli predvideti moguća iznenađenja od Sunca, a upravo je Sunce svojom uvećanom aktivnošću tako delovalo na Zemljinu atmosferu da se ona ''raširila'', a njeni gornji slojevi se zgusnuli. Zbog toga je stanica počela da koči i da brzo gubi visinu.

Kada je postalo jasno da će kompleks ''Saljut 7'' i ''Kosmos 1686'', koji joj je svojevremeno pridodat, ući u guste slojeve atmosfere, sve sile su bačene na prognoziranje mesta pada. Ruski balističari su nedelju dana pre kraja leta predskazali skoro stopostotno tačno vreme ulaska u guste slojeve atmosfere. Stanica je svoj poslednji krug napravila 6. februara 1991. godine, kako su i predvideli ruski stručnjaci, ali je taj ulazak u guste slojeve atmosfere načinila ''svojeglavo'', tamo gde je nisu mogli pratiti. Tamo je i izgorela i neki njeni delovi su pali iznad Čilea i Argentine, što se takođe podudaralo sa proračunima ruskih stručnjaka.

Kada se pominje smak sveta, onda se obično pomene i izraz Armagedon, a to je, prema Bibliji, mesto bitke u kojoj će Hristos pobediti Antihrista.

Kosmička trka između SSSR i SAD je u Americi imala moćnog pomagača - američka sredstva informisanja koja su najavljivala maltene smak sveta zbog kvara na ''Saljutu 7''.

Heroji SSSR Viktor Savinih i Vladimir DŽanibekov

Do smaka sveta nije došlo, ali ne zato što su Amerikanci svet spasli, nego zato što su Sovjeti ozbiljno i bez histerije načinili veliki podvig i uradili ono što je izgledalo nemoguće. Njihovi kosmonauti su kao vitezovi iz ruskih epskih pesama ''biljina'' odjezdili u kosmos, pobedili i vratili se.

I orbitalna stanica ''Saljut 7'' se vratila se majčici Zemlji, a podvig ljudi koji su boravili u njoj, podvig Vladimira DŽanibekova i Viktora Savinih, kojima je ''Saljut 7'', bio nebeski dom, ostaće zauvek zapamćen u obrazovanom i kulturnom svetu, svetu za čiji deo i pišem ove tekstove.