четвртак, 06. август 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Нови покушај деконструкције Републике Српске
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Нови покушај деконструкције Републике Српске

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Благојевић   
понедељак, 18. мај 2020.

Сарајево је крајем априла 2020. године било мјесто састанка који може имати фаталне посљедице по Републику Српску. Ријеч је о састанку чланова Предсједништва БиХ са амбасадорима земаља Квинте (САД, Велика Британија, Њемачка, Француска и Италија) и представником ЕУ у БиХ Јоханом Сатлером.

По његовом окончању, на видјело су изненада, барем за најширу домаћу јавност, изашле информације о постојању 14 кључних приоритета из Мишљења Европске комисије, које БиХ треба да испуни како би добила препоруку за отварање преговора о придруживању ЕУ.

Пажљивим читањем тих приоритета може се запазити како готово сваки од њих врви од тако неодређених термина, појмова и дубиозне реченичке технике. Тако се, на примјер, тражи “реформа Уставног суда БиХ укључујући и његове међународне судије”, затим “доношење новог закона о ВСТС-у БиХ”, “предузимање конкретних корака на унапређењу окружења погодног за помирење како би се превазишло насљеђе рата”, итд. Дакле, ништа овдје није јасно, јер се не зна шта, рецимо, значи реформа Уставног суда БиХ, какав садржај би имао тај нови закон о ВСТС-у БиХ, а о дубиозности синтагме “насљеђе рата” и (не)могућности превазилажења тог насљеђа да и не говорим.

Али, остављајући све то по страни, има једна ствар у којој је ЕУ веома прецизна и испоставља сасвим одређен захтјев. То је захтјев да се, како су пренијели сви овдашњи медији, “уклони право вета у процесу доношења европских одлука”. Једноставније речено, Европска унија (ЕУ) захтијева да у заједничким институцијама БиХ (а нарочито у Парламенту БиХ и Предсједништву БиХ) не може бити коришћено право вета, прописано Уставом БиХ. У том правцу ЕУ тражи да се измијени тај устав и то када је ријеч о доношењу било којег акта који се тиче европских интеграција БиХ.

Деентитетизација

 Овај захтјев је крајње опасан и уколико би био прихваћен водио би у деентитетизацију БиХ, што би био својеврсни ентитецид у режији и по налогу ЕУ. Отуда и наслов овог текста еуроентитецид. Наравно, једна половина БиХ (ФБиХ) не би се томе противила, што нам потврђује овдашње искуство, али Република Српска на то не смије пристати, јер испуњење наведеног захтјева води у њен нестанак. Разлози за то су више него јасни. Наиме, механизми одлучивања у заједничким савезним институцијама, које прописује Устав БиХ, су ту да би се онемогућила доминација било којег колективитета над другима, јер је то модус вивенди БиХ.

По томе БиХ није нешто што свијет већ не познаје, па се никако не може рећи да оваква организација постоји само овдје код нас. Ради се о нечему што се у науци уставног права и политикологији назива моделом консоцијативне демократије, који је истовремено и начин организације савезне државне власти у сложеним државама. Суштинска обиљежја тог модела прије много година је објаснио амерички научник холандског поријекла Аренд Лајпхарт, а међу њима су посебно важни аутономија сегмената, пропорционалност и међусобни вето. Овај модел је неопходан у нехомогеним друштвима, нарочито онима од њих који се притиском одређених свјетских сила тјерају да буду организовани у једну државу која опстаје искључиво на основу тог спољњег притиска и диктата свјетских моћника. Стога би се консоцијативни систем организације државе могао дефинисати као политички режим и уставни поредак иманентан национално и политички нехомогеним и крхким државама, којим се омогућује да сваки од његових дијелова има своју одређену аутономију, а да у ономе у чему је принуђен да одлучује на нивоу заједничке државе буде равноправно заступљен и да не може бити принуђен да прихвати одлуке које су супротне његовим интересима.

На овим принципима је организована и функционише Република Кипар, која је чланица ЕУ. У наставку ћу само укратко изложити неколико најважнијих института њеног уставног уређења (из важећег Устава Кипра), који потврђују претходну аргументацију. У члану 1. тог устава Кипар је одређен као независна и суверена држава са предсједничким режимом власти, у којој је предсједник Републике Грк, а потпредсједник Републике је Турчин. Сваког од њих може да бира само одговарајућа етничка заједница, што ће рећи да предсједника Републике бира грчка етничка заједница, а потпредсједника бира турска етничка заједница. Због тога се, сагласно члану 2. Устава Кипра, тамошњи држављани дијеле у двије етничке заједнице (грчку и турску), како би могли гласати на изборима за предсједника Републике, а оним кипарским држављанима који по свом етничком поријеклу не припадају тим заједницама остављено је право да бирају којој од те двије заједнице ће да припадају (члан 2. став 3. Устава Кипра). У влади, као и у парламенту Кипра, Уставом је такође прописана обавезна паритетна заступљеност тамошњих Грка и Турака. Како видимо, нема на Кипру правила, какво овдје намеће Европски суд за људска права (по захтјеву Дерве Сејдића и Јакоба Финција), да шеф државе или члан владе, односно парламента, мора бити и неко ко није Грк или Турчин. Нити су наведена уставна правила сметња Кипру да буде члан ЕУ.

Кипар је, како видимо, држава са предсједничким обликом организације власти. То за посљедицу има да предсједник и потпредсједник Кипра, заједно или сваки од њих самостално, могу ставити вето на закон или одлуку кипарског парламента који се тичу спољних послова, закључења међународних уговора, конвенција и споразума, као и других питања наведених у члану 50. кипарског Устава.

Наравно, није Устав Кипра једини примјер који доказује да консоцијативни модел организације државне власти није својствен само БиХ. Има ту, рецимо, и Краљевина Белгија. Њено државно уређење је сложено, као и у БиХ (за разлику од Кипра, који је унитарна држава), па се и тамо савезна државна власт организује по консоцијативном моделу, који и помоћу вета онемогућава надгорњавање било кога. То ће рећи, нити Фламанија може да надгорњава Валонију нити Валонци могу да то учине Фламанцима. А ни Белгија то не може учинити свима њима заједно. И то ни кипарски Грци и Турци, а ни Фламанија и Валонија, не могу једни другима да чине у било чему.

Аршини

Е сад, како то да Кипар и Белгија са оваквим уставним уређењима могу бити чланови ЕУ, а БиХ не може, иако и она функционише по истим уставним аршинима? Односно, зашто ЕУ тражи само од нас да се одрекнемо суштински најважнијег елемента нашег уставног уређења, оног који помоћу вета онемогућава мајоризацију од стране било кога над било ким? По мени, разлог треба тражити у једној намјери ЕУ, која се као константа протеже у политици ЕУ од 1995. године до данас. Наиме, за све то вријеме од ЕУ смо могли чути само изјаве да је БиХ неупитна, али никада још нисмо чули (и нећемо) да су и ентитети, односно Република Српска, неупитни. Ова чињеница говори много, ако не и све о политици и негативној намјери ЕУ према Републици Српској. Хоћу рећи да ЕУ својим захтјевом да домаћи политичари, нарочито они српски из Републике Српске, уклоне право вета из процеса доношења европских одлука у БиХ, а не да ЕУ и овдашњи високи представник прљају тиме своје руке, хоће да створи такав (не)уставни рашомон, који би омогућио да се од те исте ЕУ све и свашта може подводити под “процес доношења европских одлука у БиХ”.

Из тога би онда произашао закључак ЕУ да заједничке институције под тим плаштом могу да националном мајоризацијом доносе законе о било ком питању. Све то би у коначном водило у развлашћивање Републике Српске од њених уставних надлежности. А без њих је Српска као кућа без људи и ствари - празна љуштура која вене и на крају нестане. Зато није добро по Републику Српску не само то што су у Предсједништву БиХ прилично олако прешли преко наведеног захтјева ЕУ, већ и што су у тој институцији формирали Политичку радну групу у којој нема ниједног представника институција Републике Српске. Такво поступање није мудро, не само политички него ни уставноправно. Јер, не ради се нити се може радити о спољнополитичкој групи него о политичкој групи, што значи да ће се у тој групи бавити питањима унутрашње политике. Ако уставне надлежности ентитета и њихова заштита, као и заштита консоцијативног модела организације и функционисања савезне власти нису политика, онда не знам шта би друго могло бити.

(Аутор је редовни професор уставног права из Бањалуке)

(Глас српске)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер