Уставносудска превара столећа (I)

Мада је посвећен сасвим другом питању, почећу овај текст чињеницом која на први поглед нема везе са тим питањем. Наиме, свима нам је добро познато да су НАТО и ЕУ (једном ријечју Запад) крајем деведесетих година 20. вијека извршили злочин против мира агресијом на тадашњу СР Југославију, након чега је дошло до окупације и отимања Косова и Метохије, а потом и до разарања те државе.

Те злочиначке активности довешће и до менталног разарања становништва, прије свега српске популације, због чега угледни британски аналитичар др Маркус Пападопулос с правом констатује да је: „Још од свргавања Слободана Милошевића, које је Запад оркестрирао кроз Отпор, Србија држава клијент Запада, посебно под контролом Америке, Британије, Европске уније и НАТО-а. Сходно томе, председнике и премијере, заједно са другим високим позицијама моћи, у Србији бирају западни господари земље. Запад – САД, Велика Британија, ЕУ и НАТО – продро је у све аспекте живота у Србији, као и у Црној Гори, укључујући политику, економију, државну службу, медије, академију, војску и цркву.“

Ово својеврсно материјално и ментално руинирање српског народа, извршено најприје агресијом НАТО-а, а потом и индоктринацијом по обрасцу Запада, биће својеврсни знак Алији Изетбеговићу да се 1998. године као тадашњи члан Предсједништва БиХ обрати захтјевом Уставном суду БиХ за оцјену уставности појединих одредаба Устава Републике Српске (који захтјев је био ништа друго до захтјев за деконструкцију Српске), те да убрзо затим у интервјуу сарајевском дневном листу „Аваз“ отворено призна следеће: „За одлуку (којом ће се усвојити тај Изетбеговићев захтјев – моја опаска) нам је потребно пет гласова, три странца ће највјероватније да гласају за нас, што значи да ћемо да имамо у најгорем случају пет гласова.“

Цитиране ријечи Изетбеговића су својеврстан доказ колико је и он увидио да је управо то вријеме погодно да поднесе наведени захтјев. Осим што су били знаци Изетбеговићу, претходно речено је дало подстрек и снагама у Уставном суду БиХ да предузимају активности за које се с пуним правом може рећи да представљају флагрантну злоупотребу службеног положаја судије, као кривичног дјела, те тешке повреде Устава БиХ, што потврђују сљедећи докази и аргументација из предмета тог суда број У 5/98. У том предмету Уставни суд БиХ је донио четири дјелимичне одлуке, од којих је за овај текст нарочито важна трећа дјелимична одлука број У 5/98, донесена на сједници Уставног суда БиХ одржаној 30.6. и 1.7.2000. године.

Прва судијска злоупотреба положаја. Најприје се поставило питање да ли судије тог суда Касим Бегић и Јозеф Марко могу учествовати у одлучивању о захтјеву Алије Изетбеговића, јер је био постављен захтјев за њихово изузеће. Њихово изузеће је затражено јер је Касим Бегић у вријеме када је усвајан Устав Федерације БиХ био предсједник Уставно-правне комисије Парламента Федерације БиХ која је предложила амандмане на Устав Федерације БиХ, које је Изетбеговић такође оспоравао у свом захтјеву за оцјену уставности. Поред тога, изузеће судије Касима Бегића затражено је и зато што је био експерт у тиму Алије Изетбеговића на мировним преговорима у Дејтону, па због тога није правно ваљано да особа повезана на тај начин са Алијом Изетбеговићем одлучује о Изетбеговићевом захтјеву. Изузеће судије Јозефа Марка је затражено јер је био члан радне групе тзв. „Венецијанске комисије“ која је Стразбуру 27. јула 1996. године закључила „Да је сасвим регуларно да се Федерација БиХ дефинише као ентитет Бошњака и Хрвата, а Република Српска као национална држава српског народа“, а Изетбеговић је својим захтјевом између осталог оспоравао и те одредбе из Устава Републике Српске, односно Устава Федерације БиХ. Наведене чињенице јасно су указивале на то да су судије Бегић и Марко требали бити изузети од одлучивања, с обзиром на очигледну повезаност судије Бегића са Изетбеговићем који је подносилац захтјева о којем је требао одлучивати Уставни суд, док је судија Марко у јулу 1996. године као члан наведене комисије већ изрекао свој став да је правно ваљано да се Република Српска дефинише као национална држава српског народа, што је Изетбеговић оспоравао својим захтјевом. Међутим, не само што ова двојица судија нису били изузети од одлучивања, већ су и гласали када се одлучивало о њиховом изузећу (и гласали су да не буду изузети), чиме су пресудно допринијели да не буду изузети. То је прва тешка судијска злоупотреба у овом предмету, јер је очигледно да судија не може гласати приликом одлучивања о сопственом изузећу.

Друга судијска злоупотреба положаја. Претходно изнесене чињенице биле су криминалан начин на који је, гажењем права, омогућено да приликом одлучивања у меритуму по захтјеву Алије Изетбеговића одлучују Касим Бегић и Јозеф Марко. Јер, да није предузета та криминална активност не би дошло до друге судијске злоупотребе положаја о којој говорим у наставку, будући да без судија Бегића и Марка не би било потребне већине ни за ту другу злоупотребу којом је Уставни суд на противуставан начин преузео улогу уставотворца.

Наиме, у супстанцијалном погледу овом трећом дјелимичном одлуком је одлучено да је неуставна одредба Устава Републике Српске (из члана 1), којом је Република Српска одређена као држава српског народа. Основ за такву одлуку покушао се пронаћи (правно неуспјешно) у преамбули Устава БиХ, при чему је то учињено од стране мањине судија, али је у одлуци мањине приказано као да је то став већине судија Уставног суда БиХ. С тим у вези треба имати у виду да Уставни суд БиХ чине девет судија, од којих је двоје судија из Републике Српске, четворо судија је из Федерације (двоје Бошњака и двоје Хрвата), те троје судија странаца. За одлучивање о захтјеву Алије Изетбеговића била је потребна већина од укупног броја судија, то јест пет судија. Међутим, само је четворо судија у предметној одлуци заузело став да преамбула Устава БиХ има нормативне исказе, то јест да садржи правно обавезујућа правила понашања, док је петоро судија (двоје Срба, два Хрвата и један инострани судија) заузело потпуно супротан (правно исправан став) да наведена преамбула ни у једном свом дијелу нема нормативне исказе, а то значи да не садржи правне норме. Упркос овој чињеници, у коначној одлуци је приказано као да је већина од пет судија одлучила да преамбула Устава БиХ има правне норме.

Четворо судија који су сматрали да преамбула Устава БиХ садржи правне норме и који су са тим ставом остали у мањини позивали су се на посљедњу реченицу преамбуле Устава БиХ, у којој је написано да су Бошњаци, Хрвати и Срби, као конститутивни народи, одлучили како ће гласити Устав БиХ

Четворо судија који су сматрали да преамбула Устава БиХ садржи правне норме и који су са тим ставом остали у мањини (Касим Бегић, Јозеф Марко, Азра Омерагић и Луј Фаворе) позивали су се на посљедњу реченицу преамбуле Устава БиХ, у којој је написано да су Бошњаци, Хрвати и Срби, као конститутивни народи, одлучили како ће гласити Устав БиХ. Из овог дијела преамбуле хтјело се, пошто о томе нема ни ријечи у нормативном дијелу Устава БиХ, извести закључак да ријечи „као конститутивни народи“ значе правну норму и да та наводна норма садржи правну обавезу да, на примјер, у Влади Републике Српске мора бити одређен број министара из реда Бошњака и Хрвата, да таква заступљеност мора постојати и у судовима у Републици Српској, те да се закони не могу усвајати само у Народној скупштини, као до тада већ да се мора основати још један законодавни дом. Дакле, све то се хтјело извући као наводна правна норма из иначе дескриптивног исказа преамбуле Устава БиХ, у којем једино стоји да су Бошњаци, Хрвати и Срби, као конститутивни народи, одлучили како ће гласити Устав БиХ. Због тога је, дакле, најприје злоупотребом положаја судије морало по сваку цијену бити омогућено да у одлучивању у меритуму учествују већ поменути Касим Бегић и Јозеф Марко, јер се само тиме могло омогућити да буде исфорсиран став да је наводно правна норма иначе дескриптивни исказ „као конститутивни народи“ из преамбуле Устава БиХ.

Упркос наведеним судијским злоупотребама положаја, ипак је за наведени став гласало само њих четворо, док је преосталих пет судија (Витомир Поповић, Снежана Савић, Мирко Зовко, Звонко Миљко и Ханс Данелиус) гласало да ниједна реченица из преамбуле Устава БиХ, па тиме ни ријечи „као конститутивни народи“, не садржи нормативне исказе, усљед чега та преамбула нема правних норми.

Доказ за све наведено јесу издвојена мишљења тадашњих судија Снежане Савић и Ханса Данелиуса, са којима су били сагласни преостало троје судија (Витомир Поповић, Мирко Зовко и Звонко Миљко). Тако је судија Савић у њеном издвојеном неслажућем мишљењу с тим у вези указала на следеће:

„Образложење одлуке (аргументација) сачињено је на полазној основи да је већина судија (пет напрема четири) гласала за одлуку да оба члана ентитетских устава нису у сагласности ни са посљедњом алинејом преамбуле Устава БиХ, нити пак са наведеним члановима Устава БиХ.

Међутим, из издвојеног мишљења судије др Ханса Данелиуса види се да се он у својој одлуци није опредијелио за овакву врсту одлуке... Због свега наведеног постоји ситуација да је само четворо судија одлучило овако како се, у овом дијелу образложења (аргументације) предлаже у коначном нацрту одлуке (тј. да посљедња алинеја преамбуле Устава БиХ наводно садржи правну норму у виду правне обавезе – моја опаска), а да су петорица судија одлучила другачије, тј. да су заузела став да посљедња алинеја преамбуле Устава БиХ нема нормативни карактер на који се, у погледу конститутивности народа, позива подносилац захтјева, али и судија извјестилац у самој одлуци. Ово је значајно, јер имплицира различите посљедице у погледу провођења одлуке Суда, с обзиром да се њено образложење може засновати само на већинској аргументацији која постоји приликом одлучивања.“

Одредба не садржи никакву правну норму из које слиједе специфична права или обавезе. Ова одредба није ништа више до уводни параграф који идентификује оне које су усвојили и прогласили Устав БиХ

Цитирано образложење судије Савић потврђује и судија Ханс Данелиус у свом издвојеном мишљењу, јер у вези са преамбулом Устава БиХ он каже (курзив у цитату је мој):

„У том погледу сматрам прикладним узети у обзир садржај и специјални карактер ове одредбе преамбуле. Како се чини из њене формулације, одредба не садржи никакву правну норму из које слиједе специфична права или обавезе. Ова одредба није ништа више до уводни параграф који идентификује оне које су усвојили и прогласили Устав БиХ. То је контекст у којем се Бошњаци, Хрвати и Срби означавају као конститутивни народи заједно са осталим, и као они који су, заједно са свим грађанима Босне и Херцеговине, одредили садржај Устава. Према томе, утолико што наведена одредба означава три народа као конститутивна, то чини само у контексту доношења и проглашавања Устава БиХ, те се за ову одредбу не може сматрати да утемељује било какво правило нормативног карактера или да ствара било какве уставне обавезе.“

(Аутор је редовни универзитетски професор уставног права Универзитета за пословни инжењеринг и менаџмент у Бањалуци)