Početna strana > Debate > Crkva i politika > Bogorodičin blagoslov nad Rusijom
Crkva i politika

Bogorodičin blagoslov nad Rusijom

PDF Štampa El. pošta
Radojka Tmušić Stepanov   
ponedeljak, 19. decembar 2011.

Dok su se krajem novembra 2011. u Americi, na stotine hiljada Amerikanaca tukli za kakvu prnju, tiganj, ili mikser, dotle su u Moskvi duž Moskve reke u nepreglednim redovima stotine hiljada Rusa smireno i smerno čekali svojih nekoliko sekundi kada će se prikloniti Pojasu presvete Bogorodice. Ko nije video kilometarske redove u prestonici Rusije, duž Moskve reke pa sve do hrama Hrista Spasa, taj ne može da shvati dubinu vere i moralnu snagu ruskog naroda. Uostalom o razlici između Zapada i Rusije oglašavali su se ne jednom veliki ruski umovi.

Konstantin Leontjev govori direktno o izrođavanju Zapadne Evrope. On piše: ''Prosečan, racionalni evropejac, sa svojom poslovnom blagonaklonošću, gmiže po zemlji u svojoj smešnoj odeći, sa pilećim uobraženim umom. Pa, je li moguće voleti takvo čovečanstvo?'' Evroazijac N. Trubeckoj ukazuje da ''evropska civilizacija izaziva neviđenu pustoš u dušama evropeiziranih naroda i istovremeno izaziva nemerljivu pohlepu za zemnim blagom kao i smrtni greh – gordost, čineći ih vernim saputnicima ove civilizacije.'' U jednom od retkih intervjua, 2005. godine, A. Solženjicin je za Sjedinjene Američke Države rekao sledeće: "U toku deset godina SAD razrađuju svoj drski i bezočni plan, čija je suština u nametanju milom, ili silom takozvane demokratije na američki način" i dodao da se "demokratija ne sme uterivati, niti donositi na bajonetima". Još je, strašne 1999. godine, autor ''Arhipelaga Gulag'' rekao: ''Ne treba gajiti iluzije da je glavni cilj Amerike i NATO-a – zaštita Kosovara. Da ih je zaštita ugnjetenih barem i malo ozbiljno brinula i da su imali dobru volju, oni bi zaštitili Tibet i Kurde. Najužasnije od svega je to što se dešava danas. Ma koliko je strašno to izgovoriti – nije najstrašnije bombardovanje Srbije, nego to da nas je NATO uveo u novu epohu: vladavinu sile, a ne prava.''

Da se vratimo u Moskvu, prestonicu države koja je kao pojedinačna zemlja dala najveći prilog kulturi i duhovnosti Evrope i sveta. Ovaj velelepni grad i njegova istorija se nameću posetiocu, ne samo da ga obiđe, nego i da ga prouči. Odakle krenuti? Naravno od nultog kilometra Rusije, koji je obeležen ispred Voskresenske kapije i Iverske kapele, a na samom ulazu na Crveni trg. Ako stanete na mesto nultog kilometra licem okrenuti prema Crvenom trgu, pred vama se nalazi Voskresenska kapija i Iverska kapela.

Na mestu današnjeg ulaza u Crveni trg, to jest Vaskresenske kapije, 1534. godine je sazidan bedem, utvrđenje Kitaj grada, bez ikakvog prolaza, sa puškarnicama i rezervoarima za tada efikasno odbrambeno oružje – vrelu vodu i smolu. Kasnije su u bedemu ipak ''probijene'' dve kapije. Tokom više od jednog veka svog postojanja, bedem je poprilično oronuo, pa je 1680. godine car Fjodor Aleksejevič doneo odluku da se bedem prezida, i nad kapijama podignu dve bogato ukrašene kule, na čijim vrhovima su postavljeni dvoglavi orlovi. Na bedemu je postavljena ikona Vaskrsenja Hristovog, po čemu je kapija i dobila ime. Osim ove ikone nalazile su se i ikone Svetog Sergija Radonješkog i velikomučenika Georgija Pobedonosca, zatim ratnik sveti Fjodor Stratilat i moskovski svetitelji Petar i Aleksej. Po ruskoj tradiciji nad kapijama kroz koje se ulazilo u gradove i izlazilo iz njih, i sa jedne i sa druge strane nalazile su se ikone svetaca kojima je dato da gradove čuvaju od svakog zla. Ova kapija je nazivana i Trijumfalnom, jer su za vreme velikih svečanosti, kroz ovu kapiju ulazili ruski carevi. To nije jedini naziv ove kapije. Interesantno je da je nosila i ime Lavlja, zato što se pored nje nalazio ''lavlji dvor'', gde su držali lavove koje je prvi ruski car Ivan Grozni dobio na poklon od engleske kraljice Marije Tjudor.

Kada se danas vozite moskovskim metrom, Kaluško-rižsskom linijom, čućete od spikera obaveštenje da je voz stigao u stanicu ''Kitaj gorod''. Danas Rusi svog suseda Kinu nazivaju Kitaj, ali u vreme gradnje Kitaj grada (16. vek) tako se nazivala specijalna crvena cigla pa je po njoj taj deo prestonice i dobio ime. Kitaj grad je i tada i danas bio najuži centar grada Moskve, deo koji direktno naleže na Crveni trg.

Između dva prolaza koja vode na Crveni trg nalazi se Iverska kapela u kojoj je jedna od najpoštovanijih moskovskih ikona Iverska ikona Majke Božije.

Prema predanju, u vreme ikonoboračkih progona ikona Bogomajke nalazila se u kući jedne udovice u gradu Nikeji. Vojnik iz redova ikonoboraca po imenu Varvar je kopljem probio ikonu iz koje je odmah potekla krv. Od tada se ikona smatrala čudotvornom. Kako bi je spasila od uništenja, udovica je položila ikonu u manji čamac i pustila je niz morske talase. Ikona nije potonula nego se okrenula na bok i počela da plovi. Sin udovičin je bežeći od vojnika otišao na Svetu goru i tamo se zamonašio u Iverskom manastiru. Sa sobom je doneo i priču o čudotvornoj ikoni i ta legenda je postala i manastirska svetinja. Nakon čitavih dvesta godina monasi istog manastira su ugledali u moru vatreni stub, koji se dizao visoko iznad ikone. Starcu tog manastira, Gavrilu, u snu se javila Bogomajka i rekla mu da krene vodom i uzme ikonu. Tako je i bilo. Ikona je postavljena u sabornu crkvu, ali je ujutru osvanula iznad manastirskih vrata. Monasi su nekoliko puta vraćali ikonu u crkvu i ova je uvek osvitala na istom mestu – iznad manastirske kapije. Monasi su tada napravili crkvu iznad kapije (nadvratna crkva), posvetili je Bogorodici i u nju postavili ovu čudotvornu ikonu. Od tada se ona i naziva Iverska ikona Bogomajke Portatise (vratarke). Ikona se pročula po mnogobrojnim čudima, a u Rusiju je glas o njoj stigao za vreme cara Alekseja Mihajloviča, oca Petra Velikog. Na samom početku njegove vladavine u Moskvu je stigao arhimandrit Svetogorskog Iverskog manastira, Pahomije, sa namerom da prikupi sredstva za pomoć manastiru na Atosu. Najbliži prijatelj veoma pobožnog cara Alekseja Tišajšeg (kako mu je bio nadimak) molio je da mu se u Moskvu pošalje ''spis'' (kopija urađena na osnovu originala) čudotvorne Iverske ikone. Na molbu iz Rusije, ikonopisac Iverskog manastira je naslikao kopiju čudotvorne ikone i po predanju kopija se ni po čemu nije razlikovala od originala. Njene boje su rastvarane svetom vodom kojom su i polili dasku od kiparisa, na kojoj je i naslikana.

Ikona je svečano dočekana 1648. godine kod Njegljinske kapije Kitaj grada i privremeno je postavljena u Nikoljski manastir. Nešto kasnije, ova ikona je poslata u Valdajski manastir, a za Moskovski Iverski manastir je naručena još jedna kopija, koja je stigla sredinom maja 1669. godine. Ta ikona je postavljena na Njegljinsku kulu, koja se izdizala iznad istoimene gradske kapije. Kako bi se od kiše i snega zaštitio narod koji je dolazio da se moli pred ikonom, prvo je izgrađena drvena nadstrešnica, pa se tokom vremena pojavila, to jest izgrađena je Iverska kapela, koja je često prepravljana, doziđivana i preziđivana. Svoj konačni izgled Iverska kapela je dobila krajem osamnaestog veka, a početkom dvadesetog je bogato ukrašena i spolja i iznutra, na vrh njenog krova je postavljenaa pozlaćena figura anđela sa krstom.

Ova kapela je baš zbog Iverske ikone Bogorodice bila i ostala najomiljenija kapela Moskovljana i niko nije počinjao neki važniji posao, ili kretao na put a da se ne pomoli pred čudotvornom ikonom. Pred njom su padali na kolena ne samo pravoslavci, nego i pripadnici drugih vera, pa i oni koji nisu bili vernici. Dolazili su poslovni ljudi, pred početak kakvog važnog posla, studenti i učenici pred ispite, a mnogi bolni i nemoćni su ovde tražili i nalazili spas i utehu. Od vladavine Petra Velikog sve imperatorske ličnosti su po dolasku u Moskvu, u tom smislu i na krunisanje, najpre posećivale Iversku kapelu i priklanjale se Iverskoj ikoni i obavezno se sa njom opraštali odlazeći iz Moskve.

Često se dešavalo da su Iversku ikonu vozili u posebnim kolima, a na molbu pojedinaca kako bi dom bio osvećen i na dobro krenuo svaki posao, ili da se očita moleban kakvom bolesniku. U kapeli je na mesto ''putujuće'' postavljana druga ikona, takođe ''spis''. Ova kopija je posle revolucije predata hramu Vaskrsenja Hristovog u Moskvi (Sokoljnjiki), pa tako danas mnogi tvrde da je to onaj prvi ''spis'' koji je donet u Moskvu za vreme cara Alekseja Mihajloviča.

Nakon Oktobarske revolucije, 1923. godine pred Iverskom kapelom je organizovana čuvena akcija ''komsomolski božić'' u kojoj je ismejana i kapela i ikona i vera pravoslavna i spaljeno sve što se nalazilo u kapeli. Uskoro je kapela i srušena a na njeno mesto postavljena skulptura novog čuvara-vratara radnika sa čekićem u ruci.

Ništa bolje nije prošla ni Vaskresenska kapija ispred koje je i postavljena Iverska kapela. Sa obrazloženjem da se treba obezbediti veća prohodnost teške ratne tehnike za vreme vojnih parada, srušena je i Vaskresenska kapija – ukras i Crvenog trga i samog grada.

Početkom devedesetih godina prošlog veka Patrijarh Aleksij II je naručio da se ponovo uradi ''spis'' (kopija) originalne Iverske ikone, pa je ponovo izgrađena i Iverska kapela, ispred nanovo izgrađene Vaskresenske kapije, koja se od 1995. godine uzdiže i sija u svoj svojoj monumentalnosti i lepoti.

Iverska ikona je samo jednom napustila Moskvu – u septembru 1812. godine, kada je zajedno sa Vladimirskom zbog Napoleonovog napada na Rusiju i Moskvu sklonjena u grad Vladimir. Vraćena je u Moskvu u novembru iste godine i pre revolucije je svake godine u krsnom hodu, nošena na rukama vernika od Kremlja prema Iverskoj kapeli.

Kada se sve ovo uzme u obzir, sami od sebe padaju na pamet stihovi velikog ruskog pesnika, erudite i diplomate, Fjodora Ivanoviča Tjutčeva: ''Umom se Rusija shvatiti ne može, niti aršinom opštim izmeriti...''. O sledećim stihovima ovog velikana i još dvema čudotvornim ruskim ikonama Bogorodice drugi put dragi čitaoče, a sada bih da se osvrnem na početak ove priče, ali i na našu veru na naše ikone.

Ne može se reći da se gospodin slučaj pobrinuo da se novembarske slike katoličke Amerike i pravoslavne Rusije pojave istovremeno na ovoj planeti. To se pobrinuo sam Gospod, da pokaže svakom, ko ima uma-razuma, da se uzme u pamet i shvati šta je prava ljudska potreba i koji sistem vrednosti čovek mora da ima, ako želi da bude čovek, a ne pripadnik rulje, kadar da ubije, ili pogine za ideal zvani ekspres lonac, magična krpa, ili "super secko"...

U Visokim Dečanima bdi nad nama Isus Hristos sa mačem u ruci, a u isto vreme na barikadama kosmetski Srbi pokušavaju da SVIM OSTALIM SRBIMA NA SVETU sačuvaju Dečane, Gračanicu, Bogorodicu Ljevišku, Svete Arhanđele, Pećku Patrijaršiju... Opet u to isto vreme ''svetski Srbi'' gledaju fudbalske utakmice, turske serije, idu na pecanje i u kladionice, a vlast u Beogradu na čelu sa BT, čuvare našeg nacionalnog identiteta, kosmetske Srbe, naziva ekstremistima, huliganima i slično...

Hoćemo li se izvući iz ovog gliba beščašća i nemorala ne zavisi ni od kog drugog osim od nas. Koliko želimo da budemo slobodni ljudi i domaćini u svojoj kući i čvrsti u svojoj veri, ili bezlična rulja zavisi samo od nas.

Fotografije: Naša Rusija 118

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner