Početna strana > Debate > Crkva i politika > Rusija kao Bogorodičina nova domovina
Crkva i politika

Rusija kao Bogorodičina nova domovina

PDF Štampa El. pošta
Radojka Tmušić Stepanov   
petak, 06. januar 2012.

Brojne čudotvorne ikone u Rusiji primaju mnogobrojne molitve vernika, a često i onih koji misle da nisu vernici, kod kojih i važi ona narodna ''Bez nevolje, nema bogomolje''. Posebno su poštovane čudotvorne ikone Majke Božije, od kojih se izdvaja pet. One blagosiljaju i čuvaju državu Rusiju i njen produhovljeni narod, krsteći ga svojom nebeskom svetlošću i blagošću i primajući njegove molitve sa sve četiri strane sveta, a peta ikona je svoj zaštitnički Pokrov raširila nad njenim centrom! Tihvinska bdi nad večnim severom, Iverska čuva brojnim narodima prebogati jug zemlje, Smoljenska je ograda najugroženijih, zapadnih krajeva ove gigantske – države, Kazanska je prigrlila čarobni istok, koji tek očekuje svoje stanovništvo, dok Vladimirska, čuva srce Rusije – prestonicu moćnog ruskog gosudarstva.

Zlatne kupole Novodjevičkog manastira

Ako se, dragi čitaoče, iz Srbije vozom uputiš u Moskvu, onda će nakon dva dana i dve noći, tačno u deset sati i deset minuta (u Rusiji vozovi ne kasne) voz stići u naznačeno odredište i zaustaviti se na jednoj od devet moskovskih železničkih stanica, na Kijevskoj. Sigurna sam, da nećeš odoleti lepoti ovog zdanja, da ćeš zastati i uživati diveći se i njemu i okolnim zgradama, fontanama, mostovima, Moskvi reci, ali sam takođe sigurna da za tim vremenom nećeš zažaliti. Desi li ti se da baš odatle kreneš trolejbusom broj 17 ka Ambasadi Srbije, koja se na tom pravcu i nalazi, tačnije u Mosfiljmovskoj ulici broj 46, put će te voditi duž mirne Moskve reke. Ako ti se usput učini da se pojavilo sunce, tamo gde ga u tom trenutku nisi očekivao, znaj da je to sunčev odsjaj sa zlatnih kupola manastira – svetinje ne samo grada Moskve, nego i čitave Rusije, pa i celog pravoslavnog sveta, svetinje koja ima dugu i neobičnu istoriju. Podignut je početkom šesnaestog veka povodom ponovnog povratka jednog grada u tapiju ruske carevine. Reč je o Novodjevičem manastiru, osnovanom 1525. godine po ukazu velikog kneza Vasilija Ivanoviča.

O tome koji je to grad vraćen u rusku tapiju i zašto je baš na tom mestu izgrađen ovaj manastir govori moja priča. Najpre da se najbržom vremenskom mašinom, to jest mislima, vratimo malo dublje u istoriju, u daleki deseti vek i odemo u Grčku u kojoj je tada (od 913. do 959) vladao imperator Konstantin Porfirorodni. Ovaj vladar je imao kćer na udaju i od svih vitezova, koji su prosili grčku princezu, prednost je dobio ruski knez, sin Jaroslava Mudrog, Vsevolod Jaroslavič. Svatove i mladence Vsevoloda i Anu je otac devojčin blagoslovio, ne samo imperatorskim blagoslovom nego i ikonom koju je i podario kćeri i vrlom zetu. To nije bila obična ikona, nego čudotvorna ikona Odigitrija, koja je tako i stigla u ruski grad Černjigov, odakle je knez Jaroslavič i bio. Posle kneževe smrti, njegov sin Vladimir Monomah je preneo ikonu iz Černjigova u grad Smoljensk u sabornu crkvu, podignutu u čast Uspenja Presvete Bogorodice. Od 1111. godine ikona je čuvana u tom gradu. Tako je dobila i drugo ime Odigitrija Smoljenska. Bog je pomogao blagočestivom knezu Vladimiru Monomahu da pomiri zavađene knezove i da ujedini ruske zemlje i uvede u sve krajeve mir i red.

Ako se nisi umorio na putovanju kroz carstvo ruske istorije i kulture, verni moj saputniče, osim što si saznao da je reč o gradu Smoljensku, saznaćeš i šta znači Odigitrija, kako je nastala i kakvu neobičnu sudbinu ova ikona i danas ima.

Predanje kazuje da je prvu ikonu ''Odigitriju'' naslikao jevanđelista Luka i to za života Bogomajke i spada u prve tri ikone sa njenim likom. Prvobitno se nalazila u Antiohiji, zatim je preneta u Jerusalim, a odatle ju je u petom veku žena imperatora Teodosija, Jevdokija prenela u Konstantinopolj u Vlahernski hram. Prema drugim izvorima, ikona je bila u hramu manastira Odigon čije ime znači ''Putovođa''. U njemu su se mornari, pred plovidbom molili pred tom ikonom da put njihov prođe dobro, da im more bude mirno i mnogi smatraju da baš odatle i potiče naziv Odigitrija, što prevedeno sa grčkog znači ''Putevoditeljica''. Postoji još nekoliko tumačenja naziva ove ikone i svako je podjednako zanimljivo. Po jednoj legendi Bogorodica je po predanju jednom prilikom srela dva slepca i dovela ih Vlahernski hram, gde su pred njenom ikonom progledali, po drugoj pak govori da je ikona dobila ime ''Odigitrija'', zato što je nošena u mnoge imperatorske ratne pohode.

Oni koji se detaljnije bave izučavanjem ikona znaju da je ovo jedna od najrasprostranjenijih tipova ikone Bogorodice sa Mladencem. Na njenoj levoj ruci sedi Mladenac, koji desnom rukom blagoslovi svet, a u levoj ruci drži svitak, a ponekad i knjigu, što u potpunosti odgovara ikonografskom tipu Hrista Pantokratora (Svedržitelja). Osnovni smisao ove ikone je javljanje u svet Nebeskog Cara i Sudije i poklonjenje Carskom Mladencu

Čudotvorna Odigitrija

Od mnogobrojnih čuda, koja su se u samoj Rusiji desila pred ovom ikonom, naročito se ističe oslobođenje Smoljenska od Tatara, 1239. godine, kada je Bogorodica preko svoga sluge, pravoslavnog vojnika Merkurija, zaštitila žitelje Smoljenska od najezde odreda tatarskog kana Batija. Po predanju je Merkurije, nošen glasom ikone, noću upao u Batijev tabor i pobio mnoštvo vojnika, pa i najjačeg među njima. U toj borbi je mučenički stradao i Crkva ga je uvrstila u red svetih.

I u ta drevna vremena Rusija nije napadana samo sa istoka, nego sa svih strana, a naročito, baš kao i danas – sa zapada. Tako se i desilo da je u četrnaestom veku grad Smoljensk izvesno vreme bio pod vladavinom litvanskih kneževa. Sama Božja promisao je odredila da se uskoro po padu grada u ruke Litvanaca, kćer litvanskog kneza Sofija Vitovta uda za velikog moskovskog kneza Vasilija Dimitrijeviča, koji je vladao od 1398. do 1425. godine. Ona je 1398. donela u Moskvu Smoljensku ikonu Bogorodice. Ikona je bila postavljena u hramu Blagoveštenja u Moskovskom Kremlju, sa desne strane carskih dveri. Ovde bih dodala da su u ovom hramu krštena sva deca velikih kneževa, a kasnije, kada je Rusija postala carevina i svi carski potomci. O lepoti ovog hrama neki drugi put, a sada da se vratimo našoj Putevoditeljici i njenim neobičnim i čudesnim putovanjima.

Božija volja je ipak bila da se čudotvorna ikona Odigitrija vrati u grad po kome je dobila svoje drugo ime. Godine 1456. je smoljenski episkop Mihailo zajedno sa vojvodama i mnogim drugim velmožama smoljenskim došao u Moskvu pred velikog kneza Vasilija Vasiljjeviča Tamnog sa molbom da ''otpusti'' svetu ikonu Bogorodice Smoljenske. Njihovu molbu je blagoslovio mitropolit Jona i ikona je u januaru, posle svečane liturgije, po ciči zimi, praćena krsnim hodom sve do manastira Save Osvećenog na Djevičjem polju, vraćena na svoje staro mesto u Smoljensku, a na njenom mestu, u Blagoveštenskom hramu je postavljena naslikana kopija identična čudotvornoj.

Pošto si već stigao u Moskvu, putniče namerniče, videćeš da je osim svima poznatog Crvenog trga, Kremlja, Aleksandrovskog parka, Poklon gore, u svakom odštampanom turističkom vodiču obavezan i obilazak na početku ovog teksta pomenutog Novodjevičjeg manastira čije se zlatne kupole i krstovi uzdižu visoko iznad Moskve reke. Taj manastir je 1525, godine u znak sećanja na povratak Smoljenska u sastav ruskih gradova, osnovao unuk Vasilija II Tamnog (a otac prvog ruskog cara Ivana IV Vasiljjeviča), veliki knez Vasilije III Ivanovič. Manastir je podignut nedaleko od onog mesta, dokle je krsni hod 1456. godine pratio ikonu u Smoljensk. Glavni hram Novodjevičjeg manastira bio je osvećen u čast Smoljenske Odigitrije, koja je preneta iz Kremaljskog Blagovepštenskog hrama i zauzela je glavno mesto u ikonostasu ovog remek dela ruske srednjevekovne arhitekture.

Odigitrija iz Antiohije je sve do 1812. godine mirovala i tihovala u Smoljensku. Te godine je Napoleon krenuo na rusko carstvo i ponovo je svetinja krenula na svoj novi put, ponovo u Moskvu u srce srca Rusije – Uspenski sabor u kome su za Carstvo venčani, to jest krunisani svi ruski carevi. Na sam dan čuvene Borodinske bitke, 26. avgusta 1812. godine, preosvećeni Avgustin je sa svim moskovskim sveštenstvom, krsnim hodom obišao Beli grad, Kitaj – grad, Kremaljske zidine i na kraju Lefortovski dvorac u kome su bili smešteni ranjenici. Na čelu tog svetog Krsnog hoda nošene su tri svetinje, tri čudotvorne Bogorodičine ikone: Vladimirska, Iverska i Odigitrija Smoljenska.

Putevi ''Putevoditeljice''

Kada je na vojnom savetovanju veliki polkovodac Kutuzov u seocetu Filji (koje je uzgred budi rečeno danas u Moskvi), doneo odluku da se prestonica napusti i tako Napoleon uvuče u klopku, bilo je malo vremena za spašavanje dragocenosti, ali je svetinja Bogorodica ''Smoljenska'' otpremljena u grad Jaroslavlj, koji se nalazi oko 300 kilometara severoistočno od Moskve. Nakon propasti Napoleonovog pohoda na Rusiju, Odigitrija Smoljenska je svečano vraćena na svoje mesto u Smoljensk, petog novembra 1812. godine. Taj dan je svake naredne godine i slavljen, kao dan svetlog sećanja na pobedu nad neprijateljima Otadžbine.

Od tada pa sve do 1941. godine, čudotvorna ikona Odigitrija Smoljenske se nalazila u smoljenskom sabornom – katedralnom hramu podignutom u slavu Uspenja Bogorodice, koji je podizan od 1667. pa do 1679. godine.

Gde se danas nalazi ova ikona neizvesno je. U Tretjakovskoj galeriji u Moskvi, jedan od kataloga, datiran 1963. godinom, nosi naziv ''Drevno rusko slikarstvo''. Tu je za Odigitriju Smoljensku šturo napisano: ''Ikona je stradala u ratu.'' Stradanja bivaju razna, pa tako i stradanje ove ikone najverovatnije znači da je u Americi, u posedu potomaka kakvog ratnog zločinca fašističke Nemačke, jer se upravo nakon okupacije grada Smoljenska početkom Drugog svetskog rata gubi svaki trag svetinji koju ni ateisti boljševici nisu imali smelosti da taknu.

U današnje vreme na mestu Odigitrije koja je nastala u vihoru Drugog svetskog rata nalazi se druga, takođe čudotvorna ''Smoljenska'' ikona Presvete Bogorodice. To je kopija samo nešto veća, koja je 1602. godine urađena prema originalu. Bila je postavljena u specijalnom kivotu na jednoj kuli Dnjepropetrovske kapije grada Smoljenska. Tačno nakon dva veka je nad tom kapijom sazidana kamena crkva, u koju je postavljena ova ikona. Za vreme Napoleonovog pohoda na Rusiju, ova ikona je preneta u štab ruske vojske i sve vreme rata se nalazila u trećoj pešadijskoj diviziji A. P. Jermolova. Pred njom je veliki ruski vojskovođa Kutuzov molio Bogorodicu za pomoć i za spas Rusije. Uoči same Borodinske bitke ikona je nošena po čitavom vojničkom logoru da pomogne ruske vojnike da sačuvaju snagu duha i veru u svoju pobedu i propast neprijatelja. Nakon velike pobede nad francuskim neprijateljem, ikona je vraćena u Smoljensk, gde se pred njom i danas Rusi mole za spas svoga roda i svoga doma.

Negde sam pročitala da je razlika između mogućeg i nemogućeg u tome da je za nemoguće potrebno malo više ljubavi i vere. Ja verujem da će molitva: ''Ti, verna ljudima – Sveblaga Odigitrijo, Ti Smoljenska Pohvalo i čitave zemlje Rosijske – Utvrdo! Raduj se, Odigitrijo, hrišćanima na spasenje!'', koju ruski pravoslavni narod izgovara pred brojnim kopijama čudotvorne ikone Bogorodice Odigitrije Smoljenske, doneti radost pravoslavnom svetu i da će doći dan, kada će se ''Putevoditeljica'' duha i vere pravoslavne obresti u Smoljensku na svom starom mestu.

Čudesna pojava Tihvinske ikone

Kod ruskog naroda se učvrstilo verovanje da je padom Konstantinopolja 1453. godine, Bogorodica ostala bez svog duhovnog poseda i da je upravo ruska zemlja postala njena nova Domovina. Tom uverenju je doprinelo i to da su sve tri ikone Bogorodice, za koje se smatra da ih je naslikao jevanđelista Luka, još u drevna vremena stigle u Rusiju i da ni jedna od njih nije ni od koga oteta, niti doneta kao kakav ratni plen, nego su stigle, bilo kao poklon, bilo da su se na čudesan način obrele na ruskoj zemlji. Najpre je Bogorodica Odigitrija, kasnije nazvana Smoljenska stigla iz Vizantije kao poklon Konstantina Porfirorodnog još pre nego je ruski narod primio hrišćanstvo (Rusi su primili hrišćanstvo 988. godine), Bogorodicu Vladimirsku je negde oko 1131. godine, Konstantinopoljski patrijarh Luka Hrisoverg poklonio knezu i osnivaču Moskve Juriju Dolgorukom, a treća, Tihvinska, se na čudesan način pojavila na severu Rusije. Ovo je priča o Tihvinskoj čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice.

U Rusiji se posle pada Vizantije sve češće govorilo: ''Dva su Rima pala, a treći je Moskva – četvrtoga biti neće!'' Ako se istorijski proprate dešavanja u Rusiji tog vremena, onda se lako da primetiti da se jačanjem Rusije, kao države, pravoslavlje učvrstilo kao državna religija, i da nema ruskog vladara, koji nije svaku svoju, iole značajniju, pobedu na bojnom polju, obeležio podizanjem hrama, ili manastira. Da se podsetimo samo Ivana Groznog, njegove pobede nad Kazanskim hanstvom i u čast te pobede, podizanja hrama Pokrova Presvete Bogorodice na Crvenom trgu u Moskvi. Toj neviđenoj, bajkovitoj lepoti nije odoleo ni sam Staljin, koji je inače odobrio i rušenje svetinje poput Hrama Hrista Spasa u Moskvi. Staljin je hram, koji je kod nas poznatiji pod imenom Hram Vasilija blaženog (što je inače i greška i greh), poštedeo od rušenja, ali to je, kao i svi hramovi, koje je podigao prvi car Rusije, jedna zasebna i veoma interesantna priča. Nego da se vratimo u vreme velikog kneza Vasilija III Ivanoviča i njegovog sina Ivana IV Vasiljjeviča Groznog.

Baš je za njihovo vreme i njihova imena vezano podizanje jednog hrama i jednog manastira-utvrde, na severu Rusije. Hram je podigao otac, a sin je, sve u skladu sa onom našom ''gde ja stadoh, ti produži'', podigao manastir. I hram i manastir su posvećeni Uspenju Presvete Bogorodice, a u hramu je svoje prvo mesto našla čudotvorna Bogorodičina ikona, koja je Božijim promislom stigla u Rusiju u dalekom četrnaestom veku. Njeno obretenje u ovoj pravoslavnoj državi je shvaćeno kao potvrda izuzetnog položaja i odgovornosti Rusije za pravoslavni svet pred Bogom. Reč je o ikoni koja je nazvana Bogorodica Tihvinska.

Iz Jerusalima je u petom veku preneta u Konstantinopolj, odakle je, kako beleži letopisac, sedamdeset godina pre pada Konstantinopolja, neobjašnjivo nestala i obrela se, obasjana neviđenom svetlošću, na severu Rusije, tačnije – iznad jezera Ladoga. Ovoj ikoni to nije bilo prvo putešestvije. Po legendi je, krajem osmog veka, za vreme ikonoborstva, na volšeban način otplovila iz Konstantinopolja u Rim, pa se nakon trijumfa pravoslavlja, početkom devetog veka, istim putem i vratila na staro mesto.

Ikona koja plovi vazduhom

U najstarijim rukopisnim svedočanstvima iz kraja 15. veka može  se naći da se Bogorodičina ikona javila u novgorodskom kraju 1383. godine, najpre nad vodom Ladoškog jezera. Ribare koji su bacali mreže iznenada su obasjali neobični snopovi svetlosti. Pogledali su u nebo i videli da je u vazduhu plovila ikona Bogorodice sa Mladencem na levoj ruci. Ikonu je sa svih strana obasjavala zlatna svetlost slična sunčevoj. Letopisac beleži da se javljala pred očevicima ukupno na sedam mesta, da je svetlim zracima plovila po vazduhu, i da se na kraju zaustavila na obali reke Tihvinke. Čudotvorna ikona je uticala da se malobrojni narod tih krajeva pokrsti i na mestu njenog poslednjeg obretenja izgradi drvenu crkvu posvećenu Uspenju Bogorodice u kojoj je i čuvana čudotvorna ikona Tihvinska. Poznato je da je ova crkva tri puta gorela, a da je svetinja je ostajala i ostala neoštećena.

Nakon trećeg požara, veliki knez Vasilije Ivanovič je naredio da se na mestu drvene podigne kamena crkva. Kada je zidanje (zidana je od 1507. do 1515. godine) crkve, bilo skoro završeno, iznenada su se srušili svodovi. Pod ruševinama je ostalo dvadeset radnika. Krčenje gomile kamenja i maltera je trajalo nekoliko dana, a radnike na koje se obrušila ogromna masa materijala su smatrali poginulima. Međutim, trećeg dana su ih pod ruševinom našli sve žive i čitave. Ovaj hram je inače bio na posebnom mestu u spisku ustanova koje su se nalazile pod pokroviteljstvom kneževske porodice, što je bilo svakako i u vezi sa važnošću severne novgorodske oblasti, koja je za rusku državu bila, kako važan trgovački centar i kopča sa severnim susedima, tako i glavni bedem odbrane severnih granica na kojima je retko kad bivalo mirno.

Zahvaljujući ovoj ikoni Uspenski hram postaje omiljena bogomolja i utočište brojnih hodočasnika. Tu je 1527. godine boravio i veliki knez Vasilije III, a njegov sin i naslednik Ivan IV Vasiljjevič Grozni, uoči odlaska u pohod na Kazanjsko carstvo i uoči samog svog krunisanja, za prvog ruskog cara, koje je bilo januara 1547. godine, došao je u ovu crkvu da se moli Bogu i Bogorodici pred ikonom Tihvinskom za razum i snagu u nameravanim poduhvatima. Nebeska Carica mu je uslišila molitve, pohod na Kazanj je bio uspešan, vladao je Rusijom tako uspešno da je od nemirne kneževine napravio veliku carevinu.

Manastir utvrđen ikonom

Odužio se veliki car Bogorodici Tihvinskoj. Trinaest godina nakon svoje prve molitve pred njom, doneo je ukaz da se uz hram Uspenja gde se ikona nalazila podigne muški manastir, takođe posvećen Uspenju Bogorodice. Po njegovoj naredbi je projektovan tako da je bio utvrđen kamenim bedemom, što ga je činilo i čvrstim vojnim utvrđenjem, koje je Rusiji, naročito sa severa u ta vremena, bilo veoma neophodno. To ''neophodno'' se naročito potvrdilo na početku sedamnaestog veka (1613-1614), kada su stari ruski neprijatelji Šveđani zauzeli severni grad-utvrdu Novgorod i u više navrata pokušavali da osvoje i ovaj manastir, ali im nije polazilo za rukom. Po predanju, nisu samo kameni bedemi i srčanost monaha spasili manastir, nego je i čudotvorna ikona Bogorodica Tihvinska, pomogla da se branioci učvrste u veri i ne odstupe pred neprijateljem. Desilo se da su monasi, čuvši da je nakon osvajanja Novgoroda, na manastir krenula silna švedska vojska, a u nameri da napuste manastir i spasu žive glave, pokušali da uzmu i ponesu sa sobom svetinju ikonu Tihvinsku, ali nikako nisu mogli da je maknu s mesta. To su protumačili kao znak Nebeske Carice i rešili su da ostanu sa svojom Zaštitnicom u manastiru i da se bore do poslednjeg. Situacija je bila gotovo beznadežna, Šveđani su nakon bezuspešnih napada preko bedema, počeli da kopaju kanale ispod bedema, ne bi li na taj način ušli u manastirsko dvorište, ali su se neočekivano i neobjašnjivo povukli i, kako beleži letopisac, u panici se razbežali, jer im se počela pričinjavati, čas silna vojska koja ide od Moskve, čas nebeska vojska ruskih vitezova.

Nakon neverovatne pobede nad Šveđanima, u manastir su stigli majstori živopisci da naslikaju kopiju čudotvorne ikone Tihvinske. Mir sa Švedskom je 1617. potpisan upravo pred tom novom Tihvinskom ikonom, koja je, kao svedok ovog čina, svečano otpremljena u Moskvu i postavljena u Uspenski saborni hram. Branioci Rusije sa severne strane, građani Novgoroda su ipak molili da im se ova ikona da na poklon i čuvanje. Molba im je uslišena i ''spis'' čudotvorne ikone Tihvinske je postavljen u Sofijsku sabornu crkvu u Novgorodu, gde se i danas nalazi.

Posle Oktobarske revolucije (1920. godine), manastir Uspenja Bogorodice je zatvoren, a čudotvorna ikona Bogorodica Tihvinska je bila eksponat u Tihvinskom muzeju. U novembru 1941. godine su je zaplenili nemački fašisti i odneli je u, takođe okupirani grad Pskov, a u proleće 1944. godine je dospela u Rigu zatim Libavu, koja je bila u zoni američke okupacije Nemačke. Posle mnogih peripetija, ikona je, 1950. godine; zahvaljujući arhiepiskopu rižskom Jovanu stigla u Čikago u ruski saborni hram Svete Trojice. Arhiepiskop Jovan je sveštenicima ostavio amanet da se ikona ne vraća u Rusiju, dok se ne obnovi Tihvinsko monaško bratstvo. Sedam i po decenija je, i bez svoje svetinje i bez monaha, pustovao manastir Uspenja Bogorodice u Tihvinu. Na sreću je došlo vreme da se u Rusiji čuje poslednja želja ruskog duhovnika, koji se upokojio daleko od svoje matuške Otadžbine i usliši molitva pravovernih Rusa. Tihvinski manastir je vraćen Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi 1995. godine i bratstvo manastira je počelo da se obnavlja, a devet godina kasnije, 23. juna svetinja Tihvinska je, uz sve crkvene počasti, vraćena u Rusiju, a na dan kada se slavi obretenje ove ikone, devetog jula iste 2004. godine, ikona je vraćena na svoje staro mesto u Uspensku crkvu Tihvinskog Uspenskog manastira, gde se i danas nalazi. Nebrojene kolone vernika ikonu su ispratile iz Moskve, a na isti način je dočekana u manastiru u Tihvinu. Ruski narod je dočekao da se još jedna svetinja vrati pod njen nebeski krov. Same od sebe padaju na pamet reči iz besede ''Sveti knez Vladimir – Krstitelj Rusije'', episkopa Nikolaja Velimirovića održane 28. jula 1932. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu: ''Doći će vreme, a ono je već tu, kada se u Rusiji neće samo obnavljati ikone svetaca od Sv. Vladimira, Sv. Serafima i do poslednjih novomučenika sa Carem mučenikom na čelu – oglasiti nebu i zemlji da je ruski narod ponovo rođen u stradanju, ponovo kršten krvlju, preobraćen Hristom i spreman da pomogne celom svetu.''

Nama se valja danonoćno moliti i kandilo ne gasiti pred Presvetom Bogorodicom, da zaštiti naš malobrojni narod na Kosovu i Metohiji i da mu da snagu duha i srčanost da se odupre onima, koji nasrću na našu veru i naš dom.

Foto: Naša Rusija

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner