Obrazloženje koje su ponudili sarajevski istražioci da “nisu dovoljno tehnički opremljeni” odavno ne prolazi ni u Haškom sudu, pa bi se onda slobodno moglo zaključiti da sarajevski “mali Hag” nije dobacio do svog holandskog uzora ni u delu (pred)istražnih radnji, a o suđenjima da se i ne govori.

Šta bi vojvođanski revolucionari iz 1848. učinili danas da su „po drugi put među Srbima“? Njihovi ideali ostvarili su se u Kneževini Srbiji posle srpske revolucije, koju su većim delom upravo oni, kao najobrazovaniji i najrazvijeniji Srbi ustrojili.

Niko nikada ni Bošnjake ni Srbe ni Hrvate nije pitao ni da li žele da žive u zajedničkoj državi, a kamoli da li hoće u EU. Istina, to prethodno i ključno izjašnjavanje i u drugim slučajevima se taktički ostavljalo za kraj evropskog puta, pa Ivo Josipović i Zoran Milanović ispod žita smanjuju zakonski neophodnu referendumsku većinu. 

EU niti je socijalistička Jugoslavija, niti funkcioniše po principu izdržavanja „podobne klijentele“, niti narodi u okruženju žele obnavljanje jugonostalgije u evropsko-zapadnobalkanskoj varijanti, niti ikome, sem kao „korisni izvršioci naloga“, ovakve evroutopističke kvazielite – dugoročno trebaju.

Kaže se, takođe, da bi „veća samostalnost RS i HB vodila u odvajanje i završila u velikoj Srbiji i velikoj Hrvatskoj“. Međutim, niti je takav ishod neminovan niti je sam po sebi sporan. Novija istraživanja pokazuju da sve veći procenat Srba želi baš samostalnu RS.

Pristajući uz vlast SANU nema samostalni stav, pod izgovorom da ne želi da ulazi u dnevnu politiku. Treba razlikovati šta je dnevna politika a šta nacionalni i državni interes, šta partijska politika a šta interes za očuvanje teritorijalnog integriteta.

Dan Repubike Srpske (7.1) u Banjaluci se slavi kao najveći zvanični praznik, a za sarajevske medije predstavlja posebnu inspiraciju za „pljuvanje i psovanje na sva usta“. S obzirom na to da su crno na bijelo priznali RS i da se bore za reintegraciju BiH, bilo bi za očekivati da će poslati bar kurtoazne čestitke.

EU sada ima jasniju ekonomsku i realpolitičku alternativu na spoljnopolitičkom planu. To je Rusija na prvom mestu. Rusija koja postaje ozbiljan garant bezbednosti i regionalnog mira na ovom prostoru. I jedini garant očuvanja Kosova i Metohije u Srbiji na svetskoj spoljnopolitičkoj vetrometini.

I Dodik za sada vešto izbegava „zahlađenje“ odnosa sa Vučićem, time što je delimično snizio svoju nacionalnu retoriku - što je činio i ranije po Tadićevom „savetu“ - kao i pokušajima da se primakne Vučiću na rastojanje sa koga smatra da će, ako ništa, ono bar imati više uvida u Vučićeve namere i prema njemu i prema Srpskoj.

Osnovni medijsko-politički zadatak Druge Srbije je da pokaže: 1. da je u Srbiji vladajuća ideologija zapravo fašistička, i 2. da fašizam nije samo trenutna pojava, već da je on trajna karakteristika srpske istorije.