Haški sud nema nikakvu svrhu osim da bude politički instrument svojih zapadnih sponzora. Kao i drugi međunarodni tribunali, donoseći svoje sudove o ratovima drugih, on pruža priliku zapadnim liderima da sebe stave u poziciju moralne superiornosti u odnosu na slabije države.

Pošto je kosovski ministar policije pomenuo specijalce, a naš predsednik rekao reč „rat“, sever Kosova bi mogao  da bude i mesto sukoba većih razmera nezavisno od mišljenja MSP. Tamo je započeo jedan proces koji će rezultirati mini ratom ili dobijanjem posebnog statusa.

Na konferenciji su bili predočeni novi podaci koji prikazuju neobjektivnost i jednostranost Haškog tribunala: u primeni pravnih normi, u narušavanju načela procesnog prava, u ispitivanju svedoka i veštaka. 

Za deset godina na severu Kosova nije otkriven nijedan počinilac niti jednog zločina. Nije se, niti će se saznati, ni ko se sve i zbog čega krio na severu, nije se saznalo kakvi su sve likovi i sa kakvih sve poternica pronašli svoju „sigurnu kuću“ na severu Kosova.

Podrazumeva se da je Zapadu „bio potreban“ veliki zločin u Srebrenici, i zaista odmah nakon pada tog grada, NATO je intervenisao i doveo do kraja rat u Bosni. Dok su bombardovali mete bosanskih Srba, Amerikanci su pomogli Hrvatima da pokrenu „Operaciju Oluja“.

Izjave o tome kako „nikakva priča o podeli ne dolazi u obzir“ jednako su česte kao i one gde se, što je eufemizam, pominje da „ne može jedna strana da izgubi sve, a druga da dobije sve“. To je, dakle, priča o podeli koja dolazi sa najviših mesta u Srbiji.

Čitaoci moraju znati šta je taj oficir JNA radio u Vukovaru, odnosno na šta je imao uticaj a na šta ne. Kao neko ko je učesnik u događajima, mislim da imam pravo da iznesem svoje mišljenje o svemu što se tamo dešavalo.

Da li je srpska rezerva intervenisala pa nije uspela, ili uopšte nije ušla u boj – ne može se utvrditi. Tek, povlačenje desnog krila prenese se na ceo front, čime je bitka izgubljena... U Kosovskom boju poginula su i oba državna poglavara: turski sultan Murat Prvi i srpski knez Lazar.

Članak Đorđa Stankovića zapravo je nastavak polemike, započete jula prošle godine, povodom podnetog zahteva za rehabilitaciju generala Milana Nedića, uz obrušavanje na sve one koji drugačije misle od autora, na prvom mestu „revizioniste u institutima i pojedince u Odeljenju za istoriju“.

Mi smo, očigledno, spremni da ubijamo srpske vojnike; mi smo spremni da rizikujemo ono što se eufemistički zove "kolateralna šteta" za srpske, a takođe i kosovske, civile. Ali, nismo spremni da pošaljemo američke vojnike u bitku.