Istorijska ironija je u tome da posle nekoliko decenija kolektivnog kažnjavanja svih Srba, uskraćivanja statusa ravnopravnih Evropljana većini stanovnika zapadnog Balkana, članstvo u tom privilegovanom klubu neće u XXI veku imati takav značaj kao u drugoj polovini XX veka.

Saznanja o zatočeništvu patrijarha Gavrila Dožića i episkopa Nikolaja Velimirovića, zbog nedovoljnih interesovanja svjetovnih i crkvenih istoričara, ostavljala su utisak nedorečenosti, nagađanja, konfuznih i neprovjerljivih tvrdnji.

Prvi pomen Zvečana vezan je za ime bugarskog cara Simeona, s kraja IX i početka X veka, za koga se kaže da je u mnogobrojnim ratovima Vizantije imao uspeha i da je sagradio veliki broj gradova i tvrđava na balkanskom poluostrvu – „sve do Zvečana na stavama Ibra i Sitnice".

Cela ta zavrzlama, zapravo, najviše govori o tome ko je na evropskoj “levici” i “desnici” zainteresovan više za bošnjačke, a ko za hrvatske političke ciljeve, a retoričko upiranje ka što bržoj “transformaciji” dejtonske BiH u “evropsku” predstavlja samo jedno (ne)zgodno pomagalo.

Evropska unija kao opredeljenje, stoga, ne sme biti još jedna šansa za put u samonegaciju, već šansa za afirmaciju sopstvene kulture i nacionalnog identiteta. Možda ćemo tada izraz Srbin koristiti često i sa ponosom, a ne sa osećanjem krivice i poniženosti.

Upućujemo Vam poruku nebeskog MIRA koji neka se useli u srca vaša, u duše vaše, u živote vaše, kao što one blagoslovene noći rođenja Emanuilova uđe u srca i duše vitlejemskih pastira.

Sada kada su Srbi preuzeli od hrvatske braće „neučinkoviti“ ideološki koncept, Srbi su samo oni pravoslavne vere ili čak samo vernici, dobro teološki potkovani, „srpske krvi“. Ali sada Hrvat može da bude i pravoslavac vlaškog „etničkog“ podrijetla, kao što je po nekim hrvatskim teoretičarima Tesla.

Čovek je po svojoj prirodi homo adorans, biće koje slavi i raduje se. U svim epohama i kulturama čovek vapije za besmrtnošću i večnim vremenom. Zato su praznici (religijski i svetovni) svojevrsno poricanje sveta i istorije

Sačuvani fragmenti fresaka u hramu Svetih Arhanđela svedoče o monumentalnosti, snazi i lepoti živopisa. Freske ovog manastira predstavljale su nesumnjivo kapitalna dela srpske srednjovekovne umetnosti i sa žaljenjem se mora reći da ona nisu mogla da odole ,,zubu vremena".