Dokle će zalaganje za očuvanje i autentično pre-ustrojstvo srpskih država u kojima već žive gotovo svi Srbi biti jeres? Nasuprot tome, ruga nam se „više od autonomije, manje od nezavisnosti“ jugoslovenska utvara u kojoj bi, pod vlašću i prema ključevima ostalih bratskih naroda i narodnosti, živeli svi Srbi.

Niko nikada ni Bošnjake ni Srbe ni Hrvate nije pitao ni da li žele da žive u zajedničkoj državi, a kamoli da li hoće u EU. Istina, to prethodno i ključno izjašnjavanje i u drugim slučajevima se taktički ostavljalo za kraj evropskog puta, pa Ivo Josipović i Zoran Milanović ispod žita smanjuju zakonski neophodnu referendumsku većinu. 

Do koje je mere falsifikovanje povesnice išlo u ovoj zemlji fenomena prikazaćemo dokumentovano na jednom konkretnom primeru: paljenju varošice Stragara avgusta 1943. g.

Kaže se, takođe, da bi „veća samostalnost RS i HB vodila u odvajanje i završila u velikoj Srbiji i velikoj Hrvatskoj“. Međutim, niti je takav ishod neminovan niti je sam po sebi sporan. Novija istraživanja pokazuju da sve veći procenat Srba želi baš samostalnu RS.

U pitanju je unutrašnji strah jednog dela srpske (patriotske, nacionalne) javnosti da će, sa splašnjavanjem fašističkog naboja u Hrvatskoj i odjekivanjem prijateljskih nota s one strane Dunava i Save, sa nestankom neprijatelja-koji-nas-konstituiše, doći do toga da – izgubimo sebe.

Dan Repubike Srpske (7.1) u Banjaluci se slavi kao najveći zvanični praznik, a za sarajevske medije predstavlja posebnu inspiraciju za „pljuvanje i psovanje na sva usta“. S obzirom na to da su crno na bijelo priznali RS i da se bore za reintegraciju BiH, bilo bi za očekivati da će poslati bar kurtoazne čestitke.

Osnova jednog naroda, njegova suština, jeste njegova istorija i kultura. Povratak sopstvenim tradicijama, veri, istoriji, jeziku, pismu od izuzetnog je značaja za oporavak srpskog nacionalnog bića. Forsiranje pozitivnih kulturnih sadržaja doprineće moralnom ozdravljenju posrnule nacije.

I Dodik za sada vešto izbegava „zahlađenje“ odnosa sa Vučićem, time što je delimično snizio svoju nacionalnu retoriku - što je činio i ranije po Tadićevom „savetu“ - kao i pokušajima da se primakne Vučiću na rastojanje sa koga smatra da će, ako ništa, ono bar imati više uvida u Vučićeve namere i prema njemu i prema Srpskoj.

Šta bi vojvođanski revolucionari iz 1848. učinili danas da su „po drugi put među Srbima“? Njihovi ideali ostvarili su se u Kneževini Srbiji posle srpske revolucije, koju su većim delom upravo oni, kao najobrazovaniji i najrazvijeniji Srbi ustrojili.

Problem i nije Incko nego njegov glavni poslodavac koji vodi nerazumnu politiku BiH, a v.p. kao i svaki diplomata mora striktno da se pridržava instrukcija ako želi da sačuva radno mjesto.