U kontinuitetu se vređaju osećanja privrženosti i ljubavi prema sopstvenoj zemlji i narodu i nameće osećanje stida. Nacionalna poniženja ne prestaju delom usled spoljnih pritisaka, a većim delom usled kratkovide politike domaćih „državnika“.

U zaključku autor optužuje za pogrešno iznošenje činjenica o boravku patrijarha Gavrila Dožića i episkopa Nikolaja Velimirovića, političku emigraciju, samog patrijarha i episkopa Nikolaja, srpske svetovne istoričare i komunistički režim u Jugoslaviji.

Sačuvani fragmenti fresaka u hramu Svetih Arhanđela svedoče o monumentalnosti, snazi i lepoti živopisa. Freske ovog manastira predstavljale su nesumnjivo kapitalna dela srpske srednjovekovne umetnosti i sa žaljenjem se mora reći da ona nisu mogla da odole ,,zubu vremena".

Leševi obećavaju. "Ćeraćemo se još", kaže kletva ljutitog pesnika. Ali, na našu žalost o "ćeranju" mašta i previše onih koji o Matiji i njegov poeziji misle sve najgore. Leš je, da parafraziram "nacifikovanog" pesnika, najskuplja balkanska reč. Ovde i leševi ubijaju. Zato se bojim naših nekropolitika.

Cela ta zavrzlama, zapravo, najviše govori o tome ko je na evropskoj “levici” i “desnici” zainteresovan više za bošnjačke, a ko za hrvatske političke ciljeve, a retoričko upiranje ka što bržoj “transformaciji” dejtonske BiH u “evropsku” predstavlja samo jedno (ne)zgodno pomagalo.

Da li Mirsad Tokača raspolaže tačnim imenima za svaku žrtvu Srebrenice u julu 1995? Ako je odgovor „da“, onda će promocija Atlasa biti idealna prilika za g. Tokaču da javnosti predstavi spisak od 8.000 srebreničkih žrtava.

Najveći problem, međutim, ne predstavljaju države na čije delove svealbanski san pretenduje, već sam taj san, odnosno ono mesto gde se san najviše zapatio. To je, naravno, Kosovo.

Ugledan vojnik i pobednik u Verdenskoj bici, Peten je dugovao ostatak života ovoj činjenici zbog koje je general De Gol odbio da izvrši smrtnu presudu nad njim. Ali, De Gol nikada nije rehabilitovao njegov čin potpisa primirja sa Nemačkom.

Podrška „matjuške“ Rusije je po značaju gotovo ravna onoj iz matice, ili čak i važnija u trenucima kada Srbija, kompromisima na bezalternativnom putu u EU, razočara ne samo Banjaluku, nego i Moskvu. Možda je i to objašnjenje što je Dodik imao rekordan broj susreta sa Lavrovim, Šojguom, Milerom, pa i Putinom.

Istorijska ironija je u tome da posle nekoliko decenija kolektivnog kažnjavanja svih Srba, uskraćivanja statusa ravnopravnih Evropljana većini stanovnika zapadnog Balkana, članstvo u tom privilegovanom klubu neće u XXI veku imati takav značaj kao u drugoj polovini XX veka.