Vrlo je upadljivo insistiranje na rušilačkom i destruktivnom karakteru bunta, nasilnom rušenju institucija sistema, s ciljem da se apeluje na patriotske emocije bošnjačkog naroda. Lagumdžija je podsjetio da zgrada Predsjedništva BiH nije gorjela ni za vrijeme „agresije“.

U kontinuitetu se vređaju osećanja privrženosti i ljubavi prema sopstvenoj zemlji i narodu i nameće osećanje stida. Nacionalna poniženja ne prestaju delom usled spoljnih pritisaka, a većim delom usled kratkovide politike domaćih „državnika“.

Nevolja je u tome što crkveni istoričar i magistar V. DŽomić nikada nije čuo za P. Ilića kao autora knjige Vatikan i slom Jugoslavije u Drugom svetskom ratu (1995), koja je, inače, uspešno odbranjena doktorska disertacija na Pravnom fakultetu u Beogradu.

Na jugu Metohije zapaljeno je, porušeno i opustošeno desetine pravoslavnih hramova, uglavnom iz XIV beka, iz vremena kralja Milutina, Stefana Dečanskog, cara Dušana i njihovih savremenika.

Leševi obećavaju. "Ćeraćemo se još", kaže kletva ljutitog pesnika. Ali, na našu žalost o "ćeranju" mašta i previše onih koji o Matiji i njegov poeziji misle sve najgore. Leš je, da parafraziram "nacifikovanog" pesnika, najskuplja balkanska reč. Ovde i leševi ubijaju. Zato se bojim naših nekropolitika.

Osnovni cilj i dalje ostaje skidanje sa vlasti predsednika Milorada Dodika i presecanje nezavisne politike koju on vodi u Republici Srpskoj, da bi se u Banja Luci na njegovo mesto postavio  kolaboracionistički tim koji će omogućiti utapanje autonomnog srpskog entiteta u centralizovanu bosansku državu.

Da li Mirsad Tokača raspolaže tačnim imenima za svaku žrtvu Srebrenice u julu 1995? Ako je odgovor „da“, onda će promocija Atlasa biti idealna prilika za g. Tokaču da javnosti predstavi spisak od 8.000 srebreničkih žrtava.

Pa šta su onda htjeli onom „čestitkom“ ilustrovanom leševima? Da uvrijede Srbe? Da prodube bošnjačku mržnju? Da onemoguće normalizaciju entitetskih i nacionalnih odnosa u BiH? Ponajprije bi se reklo da je bošnjačka politika naprosto izgubila kompas i da njeni protagonisti ne znaju šta hoće.

Srbofobija je samo rukavac rusofobije u zapadnim društvima i bez nje ne bi postojala. Srbofobija je cvetala u uslovima sukoba interesa zapadnih država sa Rusijom na Balkanu. Na Srbe se podiže glas zbog straha da su oni glavni konjovodac ruskih kozaka na tople vode Mediterana.

U zaključku autor optužuje za pogrešno iznošenje činjenica o boravku patrijarha Gavrila Dožića i episkopa Nikolaja Velimirovića, političku emigraciju, samog patrijarha i episkopa Nikolaja, srpske svetovne istoričare i komunistički režim u Jugoslaviji.