Стара догма и "нови" аргументи за приватизацију јавног сектора

Напустили сте догму о безалтернативном путу у ЕУ, још само да напустите догму о безалтернативној неолибералној економској парадигми и можемо размишљати о корисним решењима.

(Један од коментара у листу Политика на текст Трилогија о привредном расту)

Када је у другој половини 2001. године усвојен Закон о приватизацији највиши представници власти тврдили су како ће, захваљујући приватизацији, до краја 2002. године на наше просторе стићи најмање десет од првих сто највећих светских компанија које ће да уведу светске принципе пословања, уложе значајна средства у инвестиције новокупљених предузећа и повећају број запослених, учествују у трошковима транзиције, а и држава ће добити значајна финансијска средства од приватизације.

То се није десило и данас постоји скоро општа сагласност да је изабран погрешан модел, те да је приватизација у Србији урађена на катастрофалан начин, па смо кроз приватизацију углавном добили белосветске и домаће контроверзне бизнисмене који су „очерупали“ предузећа, а раднике „избацили“ на улицу. Упркос томе, сада се може очекивати нови талас теоријских „аргумената“ у корист приватизације јер на ред долази продаја Телекома, а потом и ЕПС-а, Србијашума, Србијавода...[1]

Тако се колега Борис Беговић, председник Центра за либерално-демократске студије (ЦЛДС)[2], недавно (Политика, Трилогија о привредном расту, 19.12.2012) заложио за приватизацију и осталих предузећа у државном власништву, попут јавних предузећа, јер би то, како он пише, омогућило повећање ефикасности. Полази се од економског „аксиома“ да је приватна својина ефикаснија од државе, те да се приватизацијом предузеће из мање ефикасног пребацује у ефикаснији облик својине. При томе се превиђа чињеница да данас постоји огромна дисперзија власништва (најкрупнији приватни акционари имају учешће од само неколико процената у великим компанијама), те да је дошло до раздвајања власништва и управљања.[3] Управљање је (и код приватних и код државних компанија) увек посао професионалних менаџера, али државно власништво обезбеђује стратешку контролу над оним областима (као што су на пример, телекомуникација, енергетика, банкарство, водоснабдевање…) чија важност превазилази сугубу ефикасност.

У наредној години се очекује продаја Телекома, па би било интересантно погледати шта се после тога може очекивати. Искуства наших суседа (Хрватске, Македоније и Мађарске), који су продали своје доминантне телекомуникационе операторе Дојче телекому, показују да је нови власник, пре свега, смањио број запослених и повећао цене својих услуга. Подсећам да је немачка држава највећи акционар у Дојче телекому (и да над њима има стратешку контролу) као што је то случај и код доминантних телекомуникационих оператора у многим другим западноевропским земљама.

Према подацима компаније Cullen International (која је званично ангажована од стране Европске комисије за анализу телекомуникационог тржишта земаља југоисточне Европе које нису у ЕУ) цене телекомуникационих услуга су најниже у Србији. Тако су цене мобилне телефоније у Хрватској два пута више него у Србији. Код фиксне телефоније цене локалних импулса су од четири до 10 пута више у региону него у Србији.

Подаци из наведене анализе показују да је знатно веће оптерећење запослених у земљама које су продале своје операторе Дојче телекому него у централи у самој Немачкој. Тако је оптерећеност Дојче телекома у самој Немачкој 289 корисника по запосленом, а у Хрватској 463, у Македонији 800, а Мађарској 806. Из овога произлази да запослени у земљама које су продале своје операторе нису отпуштани зато што су вишак, него да би Дојче телеком остварио што већи профит. Оптерећеност у Телекому Србија износи 372 корисника по запосленом, што је слично земљама у којима доминантни телекомуникациони оператори нису продати странцима (Шведска – 347, Словенија – 356, Француска – 377, Белгија 390).

Због смањења броја запослених и повећаних цена телекомуникационих услуга сигурно је да ће Дојче телеком пословати ефикасније, те да ће корист имати он и Немачка, али није јасно коју корист од тога имају наши суседи и њени грађани који су своје операторе продале Дојче телекому. Или што нам је ближе, сигурно је за централе иностраних банака чије банке-кћери раде у Србији важно што оне послују много ефикасније (тачније остварују много веће профите) него њени делови у матичној земљи, али од тога малу корист има српска привреда и њени грађани који плаћају лихварске камате, а остварени огромни профити се углавном уз помоћ "креативног“ рачуноводства из Србије пребацују централама у иностранству.