Poslednjih godina Ćosićev uticaj je obnovljen televizijskim serijama "Koreni" i "Vreme zla". Iščekuje se "Vreme smrti"

Način na koji je Zapadna civilizacija ustoličena postao je njen obrazac i temelj kojim se kroz istoriju, ali i danas i dalje vodi. Nasilno deleći Rimsko carstvo, ona uzima sebe kao jedinog naslednika „pravog“ Carstva 

Filmovi o maskiranom osvetniku koji na ulicama izmišljenog Gotam Sitija pod okriljem noći prebija i sakati sve one koji su nedodirljivi za „dugu ruku zakona“ uvek su predstavljali globalni spektakl

Stalni osećaj užasa i teskobe koji smo osećali prateći seriju, bilo dok smo slušali odličnu muziku Bilje Krstić i Dragomira Stanojevića, bilo dok smo posmatrali snimke iz drona blatnjavih i ofucanih dvorišta po srpskim selima ili sveprisutnog smoga koji prožima beogradske ulice, dolazio je upravo od utiska da sve to verno, čak i previše verno, odgovara našoj - stvarnosti. Jer dovoljno je otvoriti bilo koji tabloid, i videti da je naša stvarnost - užasna

Tu nije reč o zaštiti i promociji nekakvih konkretnih tradicionalističkih ideologija, nego upravo oupućivanju na tradicionalne mitološke obrasce na kojima se zasniva svaka kultura, pa čak i globalna, a koji stoje u temeljima klasične umetnosti i – klasičnog crtanog filma

Bez sumnje, položaj u kome se nalazi ćirilica u javnoj upotrebi u Srbiji danas je i dalje loš, što je posledica više od pola veka nemara, javašluka, i agresivne latinizacije, prvo srpskohrvatskog, a zatim i srpskog književnog standarda. Međutim, situacija je danas kudikamo bolja nego pre deset godina, a srpsko pismo je najviše ugroženo upravo u izdanjima i publikacijama onih koji se najglasnije kunu da su „dva pisma naše bogatstvo“

Ako mislite da su tu i Stefan i Sava i Lazar da služe vama – odmaknite se, jer takvih ima i mimo vas

Samo otvorenost prema svim dijalektima srpskog jezika daje nam za pravo da i dalje pretendujemo na status ozbiljne evropske kulture, za koji su se generacije naših prosvetitelja, naučnika, i pesnika borile vekovima

Možda nije loše zapamtiti kao nauk da je film je napisala devojčica iz izbegličke kolone Nataša Drakulić, iz kolone nakon Oluje koja se možda ne bi ni desila da je do devedesetih bilo ovakvih filmova.

 Na taj način se i Rusi i Srbi preko jednog džinovskog umetničkog projekta koji za obe strane nosi snažan tradicionalni emotivni naboj vraćaju sebi, odnosno – „krstu na Svetoj Sofiji“. A ako tom vraćanju sebi kumuju driblinzi i dnevnopolitička nadigravanja otuđenih i utilitarističkih elita u Moskvi i Beogradu, ništa strašno