Tako stručno i psiho-fizički pripremljeni radnik, kome u redovnim intervalima sleduje unapređenje uz dalju dokvalifikaciju uz rad i doživotno zaposlenje,  „venčava“ se za firmu a firma postaje staratelj njegove porodice.  

Dejan J. Subotić bio je sin našeg poznatog pesnika Jovana Subotića (1817 – 1886), predsednika Matice srpske, učesnika Majske skupštine, advokata i narodnog tribuna. Iz braka sa Savkom Polit Desančić, Jovan je imao sedmoro dece: Dejana, Žarka, Vidu, Vericu, Vojislava, Branislava i Ozrena. Žarko i Vida preminuli su kao deca, a dr Vojislav J. Subotić bio je čuveni hirurg i osnivač Medicinskog fakulteta u Beogradu

Globalna propaganda protiv nas apsolutno postoji. Mislim da je predrasuda koja je stvorena prema Srbima ogromna, i da će nju na svojim plećima nositi bar još jedna generacija posle nas. To je potpuno nesporno. 

DŽejms Bond je u velikom broju svojih avantura imao uspešnu saradnju i romanse sa fatalnim ženama koje rade za KGB i Vladimir Putin pošteno govoreći deluje kao vanbračno dete rođeno iz jedne takve veze. Ako imamo u vidu takvu pozadinu junaka, potpuno je očekivano da se u nekom od Bondova pojavi kao negativac. 

Koliko god potreba naših sugrađana da učestvuju u ovoj najnovijoj modi bila smešna, iskarikirana i u suštini besmislena, Beograd i drugi gradovi Srbije daleko su od pomame koja je u vezi sa ovom igrom zahvatila metropole sveta.

 Iz „turskog doba“ reditelj nas vodi epohom novije istorije, slobodnoumetnički birajući scene i teme. Tako, publika uživa u operskom glasu austrougarskog oficira ili saznaje o atmosferi u „madžaricinom“ lokalnom hotelu, ujedno kupleraj-krčmi predratnoj i poratnoj.

U istoriji ljudskoj nije bilo vremena tako velikog i tako sudbonosnog kao što je naše vreme. Sudbonosno je naše vreme po život svih država, svih plemena i svih naroda i svih generacija ljudskih, koje sada žive i koje će posle nas doći.

Zgrada se zida punih pet godina, od 1960. do1965., dovršava u jesen 1965. godine, kada i sama ustanova menja naziv u „Muzej savremene umetnosti“, koji nosi i dan-danas, i zvanično se otvara na godišnjicu oslobođenja Beograda, 20. oktobra 1965.

Problem je u tome što izgleda samo on uspeva da prepozna i pronađe uspehe njegovog ministarstva, a već je odavno uzaludan posao ozbiljno komentarisati negove nebulozne izjave.

Sugestija je emotivino prijemčiva, ali racionalno apsurdna. Koji su to mnogi razlozi „zbog kojih bi žene morale da podignu glas”? Žene danas ne samo da nisu diskriminasane nego su zapravo povlašćene mnogim pravnim i vanpravnim činiocima.