Сама чињеница да је састанак Вучића са државним секретаром САД организован на маргинама седнице УН која је посвећена Блиском Истоку, говори о томе да је за америчког званичника то био један у низу успутних сусрета који сваки званичник обави на великим скуповима. Да је за САД Балкан или Косово тако важно питање како Вучић тврди, сигурно би се потрудили да организују конференцију посећену управо тој теми

Николић и Вучић су изузетно блиски сурадници барем двије деценије. Као такви, зашто један предсједник државе мора, ПРЕКО МЕДИЈА, најављивати свом предсједнику владе да би требало да разговарају о тако круцијалном питању? Зар се нису могли састати у миру и ту ствар претходно расправити?

Можда управо отуд и потиче чудесна моћ књижевности да спаја далеке пределе, времена и људе, да омогућује, као што Пастернак рече, дијалог живих са мртвима и нерођенима.

Сви они који су раније сатанизовали Коштуницу, о коме се може мислити и овако и онако, али кога нико не може оптужити да није био искрени демократа, а који у исто време бране Мила Ђукановића – такви заиста неће нећи никог бољег од Вучића за остварење њихових идеала.

Можда је само ова помоћ психијатра још потребнија оним грађанима Србије који – ако су истраживања веродостојна и ненамештена – пружају велику подршку садашњим политичарима на власти.

„Риjалити“ програми су постали планетарна пошаст. Постали су најефикасније средство за заглупљивање и контролу маса, много ефикасније него досадашња средства, серије, спортски програми, ток шоу и информативне емисије.

Нису права опозиција они који „Врховнику“ замерају све а охрабрују га да настави са кршењем Устава и преамбуле о Косову и Метохији

Он је постао суштинска и огољена метафора бахатости, осионости, ароганције, популизма, социјалне демагогије и непоштовања основних принципа правне државе што се иначе може често препознавати у деловању владајуће коалиције.

Приватизација започета законом из 2001. успела је да промени власничку структуру српске привреде, али због свог криминалног обележја није успела да створи здраву привреду. Велики број предузећа је купљен због некретнина, а не због производње, док је један део фирми буквално очерупан.

И поред мантре власти у Србији да је земља на европском путу од кога неће одустати и са кога неће скренути, растојање између Београда и Брисела, никако се не смањује. То, међутим, није разлог за Европску унију да не поставља питање када ће се и Србија прикључити санкцијама уведеним Русији.