Sama činjenica da je sastanak Vučića sa državnim sekretarom SAD organizovan na marginama sednice UN koja je posvećena Bliskom Istoku, govori o tome da je za američkog zvaničnika to bio jedan u nizu usputnih susreta koji svaki zvaničnik obavi na velikim skupovima. Da je za SAD Balkan ili Kosovo tako važno pitanje kako Vučić tvrdi, sigurno bi se potrudili da organizuju konferenciju posećenu upravo toj temi

Nikolić i Vučić su izuzetno bliski suradnici barem dvije decenije. Kao takvi, zašto jedan predsjednik države mora, PREKO MEDIJA, najavljivati svom predsjedniku vlade da bi trebalo da razgovaraju o tako krucijalnom pitanju? Zar se nisu mogli sastati u miru i tu stvar prethodno raspraviti?

Možda upravo otud i potiče čudesna moć književnosti da spaja daleke predele, vremena i ljude, da omogućuje, kao što Pasternak reče, dijalog živih sa mrtvima i nerođenima.

Svi oni koji su ranije satanizovali Koštunicu, o kome se može misliti i ovako i onako, ali koga niko ne može optužiti da nije bio iskreni demokrata, a koji u isto vreme brane Mila Đukanovića – takvi zaista neće neći nikog boljeg od Vučića za ostvarenje njihovih ideala.

Možda je samo ova pomoć psihijatra još potrebnija onim građanima Srbije koji – ako su istraživanja verodostojna i nenameštena – pružaju veliku podršku sadašnjim političarima na vlasti.

„Rijaliti“ programi su postali planetarna pošast. Postali su najefikasnije sredstvo za zaglupljivanje i kontrolu masa, mnogo efikasnije nego dosadašnja sredstva, serije, sportski programi, tok šou i informativne emisije.

Nisu prava opozicija oni koji „Vrhovniku“ zameraju sve a ohrabruju ga da nastavi sa kršenjem Ustava i preambule o Kosovu i Metohiji

On je postao suštinska i ogoljena metafora bahatosti, osionosti, arogancije, populizma, socijalne demagogije i nepoštovanja osnovnih principa pravne države što se inače može često prepoznavati u delovanju vladajuće koalicije.

Privatizacija započeta zakonom iz 2001. uspela je da promeni vlasničku strukturu srpske privrede, ali zbog svog kriminalnog obeležja nije uspela da stvori zdravu privredu. Veliki broj preduzeća je kupljen zbog nekretnina, a ne zbog proizvodnje, dok je jedan deo firmi bukvalno očerupan.

I pored mantre vlasti u Srbiji da je zemlja na evropskom putu od koga neće odustati i sa koga neće skrenuti, rastojanje između Beograda i Brisela, nikako se ne smanjuje. To, međutim, nije razlog za Evropsku uniju da ne postavlja pitanje kada će se i Srbija priključiti sankcijama uvedenim Rusiji.