Ipak, i pored svega jasno je da postoje načini da se Evropa ozbiljnije pozabavi borbom protiv radikalnog islamizma. Pre svega, jasno je da je u ovom poduhvatu neophodna saradnja vodećih evropskih država, SAD i Rusije. Bez direkne pomoći Rusije, Zapadne Evropa neće smoći snage da se izbori sa radikalnim islamizmom.

Demokratija je najbolji društveni poredak, ali je skupa. Diktatura je, na primer, mnogo jeftinija. Parlamentarna diplomatija je skupa, ali ona ima svoju važnu ulogu i bez nje se ne može ako hoćemo da budemo normalno demokratsko društvo.

Otuda, posmatrati projekat Južni tok kao protivtežu projektu Nabuko je pogrešno, imajući u vidu da kapaciteti ne samo ova dva cevovoda, već i ostalih, nisu dovoljni za sve rastuće potrebe evropskog kontinenta.

Krajnje jednostavna logika. Ukoliko želite multikulturalno društvo, u kome nema netrpeljivosti i nasilja između raznih kultura, morate da izbegavate teme koje nekoga provociraju. Postoje jasne granice slobode izražavanja, i one se nalaze tamo gde počinje ugrožavanje osećanja drugoga.

Rezolucija je političko ishodište mišljenja Međunarodnog suda pravde. Na kome je insistirala Srbija oličena u Jeremiću. I na kome smo izgubili.Pošteno koliko je i pošten poraz Srbije od Turske.

Kroz nekoliko godina Srbija se može naći u situaciji da je bez Kosova, bez EU, u hladnom ratu sa Amerikom, i bez gasovoda. Pred nama je „savršena oluja”. Čak i ukoliko ne dodamo domaće „burne” komponente.

Predsednik SAD Barak Obama izdao je saopštenje u kojem je naveo da oštro osuđuje stravičan zločin u prostorijama lista i da su misli i molitve Amerikanaca usmerene ka žrtvama ovog terorističkog napada i građanima Francuske u ovom teškom trenutku. Takođe je navedeno da je Francuska najstariji američki saveznik u borbi protiv terorizma koji ugrožava zajedničku bezbednost u svetu.

Suprotno opšte proklamovanom zalaganju lista Republika, gospodin Popov, svom narodu uskraćuje pravo na oslobađanje. Svojim paušalnim stavovima i optužbama za “zlodela počinjena u njihovo ime“ on sam širi strah i mržnju.

 Da bi Srbija vratila ponos i dostojanstvo, neophodno je osuditi izdaju Krajine 1995. kao najsramniji čin nekog srpskog državnika u istoriji, jer je tim činom – mirno posmatranje kako duplo slabija država ubija i proteruje tvoj narod – zapravo obesmišljeno postojanje srpske nacionalne države

Ispada da je u očima mnogih medija (simptomatično, u tome su prednjačili „Blic“ i „24 sata“) Aleksandar Stojanović odjednom postao „prokazana“ ličnost pa kao da je samim tim data dozvola da mu se traže „dlake u jajetu“ i da se one onda predstavljaju kao „nedopustive greške“.