Učesnici Bledskog foruma frustrirani su sadašnjom politikom Srbije, a  „opšti je osećaj da Srbija za sada uspeva vešto da manevriše između dva teška problema – Kosova i članstva u EU, tako da su sada „sve oči fokusirane na ono što će Srbija sledeće uraditi“.

Bila je to greška branilaca ministrovog doktorata, jer su tim postupkom samo povećali zanimanje javnosti, kojoj je odmah postalo jasno da se dešava nešto neobično i nelegalno.

Stiče se utisak da Srbija ne sme da protestuje zbog huliganskog ponašanja nasilnika u Briselu, koji su napali grupu navijača iz Beograda koji su se sasvim mirno šetali “nezgodnim” delom Brisela. Toliko o toj demokratskoj Evropi koja se užasava srpskih nasilnika.

Iako nije prošla decenija ili više, možemo sa sigurnošću tvrditi da je investicioni tempo kojem prisustvujemo, od formiranja vlade čiji je Prvi potpredsednik Vučić bio, nedovoljan da bi se ,,vizija“ o dvanaestocifrenoj investiciji smatrala ostvarivom.

Zato je, dakle, bilo apsolutno hitno za glavne „evropske sile“ da učine sve da do utakmice ni ne dođe. Za razliku od domaćih medija i „eksperata“, strani mediji izvestili su o poseti Hejga Beogradu kao o „pojačavanju pritisaka zapadnih država na srpske vlasti...

Pokrajinski izbori i dalje ostaju opasnost za nemađarske autonomaške političare koji sebi nisu isposlovali fotelje u republičkoj vlasti. Ipak, politička trgovina autonomijom Vojvodine je etički politički problem onih koji još uvek veruju da jedan isti narod treba da se osamostali od sopstvene države.

Sve sličnosti možda su samo slučajne. Barem 15 dana koliko traje prvenstvo sveta u košarci i građani Srbije mogu da se osećaju kao da su veliki i moćni, kakvi su bili na geopolitičkoj i košarkaškoj pozornici tokom Hladnog rata.

On se, pak, pokazao kao najratoborniji premijer u istoriji Engleske. Za prvih šest godina njegovog predsednikovanja pet puta je slao britanske vojnike u ratne sukobe. Dva puta u Irak: 1998. i 2003, na Kosovo 1999, Sijera Leone 2000. i Avganistan 2001. godine.

Slobodno možemo reći da je Draškovićev evroatlantizam – patriotizam, taman toliko koliko je i Kaligulin konj bio senator. Uostalom, konju poludelog rimskog imperatora klicalo je više građana Rima, nego što SPO danas ima birača.

Umesto da naši političari, od vlasti do vlasti, pokazuju sve veću svest i „širinu“, prisustvujemo, od vlasti do vlasti, sve arogantnijem i drskijem odnosu prema legitimnim pitanjima koje muče građane. I to je još neverovatnije, jer građani sve teže žive, a bahatost političke elite je sve veća, ne strah od javnosti.