Iz Arhive NSPM-a (31.05.2007)

Pritisak je, navodno, bio strašan – i Koštunica je prvi trepnuo. I, takoreći, preko noći ostao bez većeg dela svog političkog uticaja i kredibiliteta. Manje romantizovana interpretacija veli da se Koštunica naprosto preigrao, ili slomio.

Možda je Vojislav Koštunica, zapravo, neprepoznati junak „Druge Srbije“, koja ga je sve vreme kritikovala i gotovo patološki mrzela – i koja mu tu zaslugu nikada neće priznati? A ni on se, sasvim sigurno, za to priznanje neće mnogo otimati.

Danas nam je više nego ikada potrebna ta olako proćerdana energija samosvesnog građanina spremnog da u društvu u kome haraju siromaštvo, licemerstvo i hipokrizija brani principe demokratije i pravednosti, da se zalaže za ostvarivanje vrline u politici.

Bilo bi fer od vlade da barem prizna da je krizom bila zatečena. Istovremeno očuvanje makroekonomske stabilnosti uz unapređivanje socijalnog položaja građana bila je teška misija i bez globalne krize, a sad je to nemoguća misija.

Ako se neko pita da li je moguće da čak i među vojvođanskim Srbima (odnosno među onima koji su bar nominalno Srbi) može da postoji antisrpstvo i secesionizam, neka samo pogleda internet forum Slobodna Vojvodina.

Od trenutka kada je predsednik skupštine Oliver Dulić raspisao predsedničke izbore, Koštunica i njegovo okruženje kao da su zapali u neku vrstu košmara iz kojeg se do danas nisu povratili.

Činjenica da u godini jubileja - 20 godina od pada komunizma u istočnoj Evropi - mi i dalje rušimo komunizam, pokazuje da nešto ipak duboko antropološki nije u redu. I taj (neo)komunizam ne osećamo tamo gde bi on bio logičan i socijalno prihvatljiv - u sferi „udruženog rada“.

Samo 24 časa pre Tadićevog uspeha, Dušan Bajatović, direktor „Srbijagasa”, vratio se iz Mađarske praznih ruku. Ispada da je Tadić uzeo u ruku čarobni štapić i spasao nas. Predsednik Srbije se inače kreće po minskom polju ustavnih ovlašćenja i svako malo izlazi iz tih okvira.

Pred našim očima se troše poslednji ostaci autoriteta političara, medija, ali što je verovatno važnije, potrošile su se gotovo sve ideološke priče. Potrošena je priča o demokratiji, o reformama, pa i ona o evrointegracijama.