Iz Koštuničine političke i lične sudbine dve vrste pouka se mogu izvući. Prvu bi trebalo da izvuče sam Koštunica. Ovo je poslednji čas da pokuša da politički spase sebe, stranku i nacionalni projekat "trećeg puta".

Pošto su nam Grej i Svetska banka otkrili fantastičnu istinu da "ne postoji iskustvo u svetu koje pokazuje da odeljenja sa manje od 30 učenika vode većem kvalitetu", mi, srpski prosvetni radnici, odmah ćemo da ispravimo ovu našu strašnu, provincijalnu zabludu.

Naša privatizacija je ispunila svoj krug, od slavljeničke privatizacije „Sartida“ do ponižavajućih ponuda za Beogradski sajam. Poniženje i osećaj gubitništva ostali su kao belezi na poprištu naše "uspešne" privatizacije.

Naš zdravstveni sistem baziran je na konfliktu interesa (isti lekari rade u državnom i privatnom sektoru), u kojem je korupcija ozakonjena (lista čekanja se, prema zakonskoj odredbi, preskače uz plaćanje), gde se direktori postavljaju uz blagoslov partijskih, a ne stručnih krugova.

„Kosovska vertikala“ srpskog naroda propada sa obesmišljavanjem antifašističke borbe i nepovratno vodi i relativizaciji borbe protiv američke hegemonije, borbe kojom će se u budućnosti, verovatno, ponositi daleko lošiji i manje zaslužni od nas. 

Da li je samo policajac koji je zamahivao pendrekom kriv za smrt Panića? Pošto ni posle godinu dana ne znamo krivca, očigledno je da on ima neku vrstu saučesnika. Njegovi saučesnici su svi odgovorni iz tužilaštva i policije, koji nisu sproveli poštenu istragu. 

Štošta proističe iz ovakve Dinkićeve optužbe. Pošto Ivica Dačić sigurno nije politički avanturista koji strateške odluke donosi na osnovu gatanja tarot kartama, može se sa sigurnošću pretpostaviti da je, dok je obmanjivao radikale i narodnjake, uveliko imao dogovor sa Borisom Tadićem.

Odbrana prava na dolazak Tompsona, preko mreže kablovskih operatera, u srpske domove, samo je pervertirani izraz stanovišta koje je odavno izgubilo vezu sa stvarnošću. Ono i nas hoće da uvuče u svoj nadrealni svet, u kome je normalno ono što nije normalno, a nenormalno ono što je normalno.

Pravedno bi bilo da se birači bar u jednom izbornom ciklusu odmore od Mlađana Dinkića, njegovih akcija od hiljadu evra, kolosa u vidu „Fiata“ i drugog praznorečja, spasavanja bankarskog sektora, privatizacije, Nacionalne štedionice, Narodne banke...

Prisetite se bezbrojnih poziva dekama, bakama mamama i tatama da glasaju kako im deca kažu. Sve za bolju budućnost dece, jer deca bolje razumeju i shvataju vreme u kome žive i na koji način da dostignu evropski san u sopstvenoj zemlji. I poče pritisak starije i baš stare da slušaju svoju golobradu decu.