Sasvim je logično da SAD žele da izazovu i podrže secesiju Vojvodine. U ovom trenutku steklo se nekoliko okolnosti koje im idu na ruku. Prvo, u Srbiji je na svim nivoima jednoobrazna vlast, vlast DS-a i njenih satelita, vlast predsednika Srbije i predsednika te stranke.

Očajnički, vojvođanski autonomaši su preduzeli "veliki transport" ka centralnoj Srbiji. Danas je taj poduhvat realno motivisan politikom ometanja Južnog toka, ali ova motivacija može nestati ako dođe do nagodbe ruskog i srednjoevropskog naftno-gasnog kartela. 

Najgore je da Kosovo bude faktički nezavisno, a da ga onda, kao mlinski kamen, prikače na nogu i kažu „vi ste odgovorni za njega, i dok ne harmonizujete odnose, ne možete da idete dalje“.

Ako dozvolimo da mladi Srbi zapamte ono što žele Medlin Olbrajt, Hilari Klinotn, Đerđ Soroš, onda ćemo ubrzo imati mnogo više sunarodnika ravnodušnih prema našim nacionalnih interesima, pa čak i ubeđenih da su oni u postmoderno doba irelevantni.

Pored ekonomskog privilegovanja i političke volje kao «osnove» legitimiteta Statuta, postoji još jedan argument protiv ovog dokumenta. Da li iza ovoga stoji demokratska većina u Vojvodini, ali i u Srbiji? Ne tiče se statut samo građana Vojvodine, već i svih građana Srbije.

Nije dovoljno politički ukloniti Pajtića. Neophodno je ukloniti čitavu institucionalnu osnovu, koja neprestano rađa autonomaštvo i secesionizam. Dakle, regionalizovati i decentralizovati APV tako da od nje nikada ne može da se konstruiše nekakva paradržava.

Predlogom statuta predviđeno je stvaranje Razvojne banke Vojvodine, što je stara etatistička ideja Čanka i ekipe. Ne mogu oni da prihvate liberalni koncept privatnog bankarstva, već bi se vratili u onu milu 1974. godinu kada je pokrajinska vlast držala pokrajinske pare. 

Predlog Statuta APV, ne samo što nije u skladu sa Ustavom i zakonima koje regulišu pitanja nacionalnog i teritorijalnog uređenja i međunarodnih odnosa zemlje, već nije u skladu ni sa najvišim pravnim normama zemlje koje regulišu pitanje naplate i raspodele poreza.