Marković je svesno zaboravio da je taj događaj u Srebrenici imao i sijaset drugih razloga i povoda. Da je nešto više čitao, na primer, o zbivanjima uoči Prvog srpskog ustanka, pronašao bi i podatak da su dvojica beogradskih aga bila iz Srebrenice.

Jedina moja eksplikacija je trag vatikanskih i vašingtonskih spin-doktora, koji su, koliko uspevam da rekonstruišem sećanje, najverovatnije posao „čistača“ obavili odmah po susretu papa-Klinton, na način kako je to Širak učinio u Parizu.

U delovanju REKOM-a, naime, ne postoji “okrivljeni” ili “optuženi”. Jednako važno, niko nema pred REKOM-om obavezu da daje iskaze protiv sebe ili bliskih lica.

Pripadam onom delu ljudi koje Nacrt statuta REKOM-a naziva žrtve rata i mislim da mogu govoriti u ime dobrog dela porodica ubijenih u proteklim ratovima.

Ristivojević nadmašuje samog sebe kada, pred kraj teksta, uspeva da otkrije “sličnost” između REKOM-a, s jedne, i prekih sudova iz perioda posle Drugog svetskog rata, s druge strane.

Obradović: Nemojte, molim Vas sa tim teorijama zavere.

Siguran sam da je od predstavnika vlasti iz kruga dvojke, Nikolić daleko odlučniji i zainteresovaniji da se reše problemi srpskog sela i poljoprivrede, jer je bar do pojasa mentalno ukopan u seoskom srpskom glibu.

Na osnovu tog iskustva, Mihailo je za sve njih bio nep­riko­snoveni autoritet. U jednoj prilici, kada je trebalo nešto da odluče, čuo sam da čekaju „da se Mihailo vrati iz Amerike“.

Sloba Antonić prepisuje Vukadinovićevu analizu (uz dodatak Statuta Vojvodine, rezolucije o Srebrenici, represije nakon 10. oktobra, ubistvo Ranka Panića) i opisuje Tomin štrajk terminima „politički marketing“ i „galama“, kao da je reč o marketingu flaše piva ili fudbalskoj utakmici.

Vukadinović svesno, svojim pisanjem, učestvuje u opštoj pomami protiv Sarajeva, kao glavnog grada BiH. Vukadinović sebi dopušta da napada i NVO i njene aktiviste. On i njemu slični potpomaže BH jahače apokalipse.