Nacionalni identitet se shvata deterministički, esencijalistički i sveobuhvatno, bez postojanja elementa lične slobode. Iako se poziva na preispitivanje istorije, pristup ovoj problematici je krajnje neistorijski.

Reakcija na tekst Dimitrija Boarova, "Udaja državne mezimice"

Verovatno je u nekoj tmurnoj prognozi Boarov pronašao da "za investicije u neki novi tehnološki nivo četvrte generacije Telekomov profit nije dovoljan".

Lako je zaključiti da je kapital cele društvene i državne privrede Srbije unapred potrošen još u "Miloševićevoj deceniji", samo je prodaja tog kapitala opasno zakasnila, jer se verovalo da "demokratija" može nadoknaditi prethodne ekonomske promašaje.

Tog dana je definitivno ugušen naš otpor imperijalnom agresoru i njegovim satelitima na prostoru bivše Jugoslavije zahvaljujući delovanju opozicije koja ga je sistematski podrivala.

Kada ste skoncentrisani na ostvarenje srpskog nacionalnog interesa krajem 80-ih, onda morate znati da destabilizacija Jugoslavije nije dobra za Srbe upravo zbog Imperije i položaja Rusije. Drugu stvar je činjenica da je ukupni potencijal onih koji nisu Srbi u Jugoslaviji znatno veći od potencijala Srbije i Srba.

Uopšte, sve demonstracije, a i ratovi unutar Srbije, su izgleda jako poželjni za sve srbomrze, makar imali i najkrvavije posledice. Ali da Srbija upotrebi silu da odbrani svoj teritorijalni integritet i zemlju za koju su naši preci krvarili – to je već pošast koja se ne sme dopustiti.

(Odgovor Branku Pavloviću)

Bilo kako bilo, Pavlović je promenio mišljenje (na gore) o Đinđiću, Koštunici i Tadiću, ali nikako ne o Miloševiću. Milošević je za njega bio i ostao loš, bez ikakve dileme.

Dr Lider nam duguje nekoliko odgovora. Na primer, zašto tako pitomo piše za režimsku Politiku a na opozicionim sajtovima se izdaje za velikog i beskompromisnog opozicionara? Zašto se priključio klubu mrzitelja Koštunice? Zašto je pristao da bude Koštuničin savetnik?

Pitanje je ko tu koga razočarao, ali britanski konzervativni politički i kulturni model, koji je Đurković godinama želeo da presadi u srpsko političko i društveno tkivo, iz nekog je razloga naprasno izgubio svoju privlačnost u njegovim očima.

Sve što čovek može da kaže jeste da je ova „teorija“ u socijalnom smislu uvredljiva, a u saznajnom isprazna i nepotkrepljena. Neko bi, recimo, mogao da izađe sa teorijom da je Miša Đurković britanski špijun.