To bi, možda, moglo da umilostivi kako bogove, tako i vođe Nemačke, koji žele da održe vrednost evra. Nema sumnje da će finansijska tržišta, za vreme dok Grci budu iskrvarili od “šok terapije“ u stilu MMF-a, ugrabiti i za sebe “funtu mesa“ u obliku povećane interesne stope.

Sukob Argentine i Britanije oko suvereniteta nad Foklandskim ostrvima traje već gotovo više od dva veka. Zašto su Foklandi toliko značajni za Britance da zbog njih ponovo prete ratom?

Pobedom na predsedničkim izborima 2010. Viktor Janukovič i Partija regiona su istakli svoju poziciju dominantnih subjekata u političkom životu Ukrajine.

Jasno je da Rusija, Kina, Latinska Amerika, Japan i Srednji istok danas osećaju izvesne probleme, ali se najvećim gubitnikom ipak smatra Ujka Sem. Ali po kojoj bi to logici Amerika trebalo da u budućnosti izgubi više nego neka druga zemlja?

U Ukrajini nisu poraženi Viktor Juščenko i Julija Timošenko, poražen je jedan koncept uređenja Istočne Evrope. Ukrajinski narod digao je ruke od evropske šećerleme, shvativši brže od drugih da „Evropska porodica ravnopravnih naroda“ nema šta da ponudi.

Prošle godine Evropski sud za ljudska prava je doneo samo devet presuda protiv Srbije, ali je finansijski udar na republički budžet bio najveći do sada. Samo po presudi Bin-Stid i Majkić protiv Srbije država je dužna da isplati nešto manje od dva miliona dolara.

Demokratske promene 2000. otvorile su šansu da se okrene nova strana u međusobnim odnosima, a da se negativna iskustva potisnu u drugi plan. Od tog vremena Srbija priželjkuje snažnu podršku Nemačke za ekonomsku obnovu i evropske integracije.

Ta ranjena srednja bela klasa puca na one koji su joj najbliži: imigranti, rasne maljine, političke vođe. Pokušava da smanji konkurenciju koju smatra nepravednom i namerava da SAD budu zemlja samo za istinske Amerikance.

Za najveću svetsku ekonomiju, SAD, dan konačnog svođenja računa još uvek izgleda utešno daleko. Što su prilike u evrozoni teže, to se više američki dolar pribira, jer nervozni investitori ulažu novac u „bezbedno utočište“ američkog državnog duga.

Ono što je u ovom slučju pripisano Vilpenu u psihologiji se inače zove „optužba u ogledalu“, i redovno spada u neuspele mehanizme odbrane. Po nešto blažoj sudskoj tezi, De Vilpen je prosto upleten u zaveru i kriv je što nije učinio nešto više da se od svega ogradi.